Re­di­telj, sce­na­ri­sta, glu­mac i di­zaj­ner Mi­ro­slav Ben­ka, ovih da­na sa autor­skom pred­sta­vom "Hle­ba i iga­ra" pu­tu­je u Sa­ra­je­vo na 46. MESS. Ka­že da de­čač­ki ve­ru­je u svoj po­sve­će­ni "to­tal­ni te­a­tar" i da dram­skim ci­klu­som "Pa­no­ni­ja iz­me­đu ne­ba i ze­mlje" oslu­šku­je ti­ši­nu dav­no za­bo­ra­vlje­nih pre­da­ka... A da Pa­no­ni­ju "oslu­šku­ju" i dru­gi, po­tvr­đu­ju po­zi­vi iz Lon­do­na, Ka­i­ra, Bri­se­la, Hong Kon­ga, Laj­pci­ga, Mek­si­ko Si­ti­ja, Se­u­la, Sin­ga­pu­ra.
Pred­sta­va "Hle­ba i iga­ra" osvo­ji­la je pro­šle go­di­ne i Gran pri Me­đu­na­rod­nog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la u Te­he­ra­nu. Da li vam zna­či ovo pri­zna­nje?
- Zna­či, na­rav­no, ali moj uspeh je i to što sam svih ovih go­di­na sa­ču­vao hlad­nu gla­vu, oštar po­gled, unu­tra­šnji mir i iz­nad sve­ga rav­no­te­žu du­ha, za ko­jom čo­vek tra­ga ce­log ži­vo­ta. Jer, sa­mo je ta­ko spre­man da kre­ne na dug i ne­iz­ve­stan put stva­ra­la­štva, sa­vla­da lič­ne sla­bo­sti, za­blu­de, is­ku­še­nja, pre­sko­či vla­sti­tu sen­ku.
Ka­ko na­sta­ju va­ša de­la, pu­na rav­ni­čar­skih da­ma­ra "iz­me­đu ne­ba i ze­mlje"?
- U mi­sli­ma mi se po­ma­lja pro­stor, ču­jem ša­pat, de­vo­jač­ki ki­kot, za­go­net­ne zvu­ke, pti­či­ji poj. Uvek su me pri­vla­či­le ima­gi­na­ci­je sat­ka­ne od ži­vo­ta i mi­ste­ri­je smr­ti, za­u­sta­vlje­nog vre­me­na i ove­ko­ve­če­nog tre­na, a na­ro­či­to sa ono­stra­ne stra­ne ži­vo­ta o ko­joj mi još uvek ni­šta ne zna­mo.
Za sa­da se pred­sta­vlja­te kao re­di­telj u "te­a­tru po­kre­ta"?
- Čo­ve­ko­vo te­lo je pr­vi obje­kat u ko­jem smo ro­đe­ni. Te­lo je svo­je­vr­sna kar­to­te­ka čo­ve­ko­vog is­ku­stva i do­ži­vlja­ja sve­ta. Ne­po­gre­ši­vo pre­no­si naj­slo­že­ni­je im­pul­se i po­ru­ke u od­no­su na emo­ci­o­nal­no pam­će­nje i spolj­ni svet, ka­ko u ži­vo­tu ta­ko i po­zo­ri­štu. Glu­mač­ko te­lo je sme­šte­no u po­zo­ri­štu iz­me­đu ho­ri­zon­ta­le - voj­vo­đan­ske rav­ni­ce i ver­ti­ka­le - por­ta­la po­zor­ni­ce.