OVIH da­na obe­le­že­na je sto­go­di­šnji­ca pre­mi­jer­nog iz­vo­đe­nja slav­nog Ko­či­će­vog de­la "Ja­za­vac pred su­dom" (u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, 26. no­vem­bra 1905. go­di­ne), ko­je je pr­ko­sni Zmi­ja­njac na­pi­sao u Be­ču za jed­nu noć dve go­di­ne ra­ni­je.
Li­te­rar­ni otac bun­tov­nog i pro­nic­lji­vog se­lja­ka Da­vi­da Štrp­ca (jed­nog od naj­po­zna­ti­jih li­ko­va na­še knji­žev­no­sti), na­rod­ni tri­bun i ne­žni li­ri­čar, Pe­tar Ko­čić, pre­šao je za 39 go­di­na ži­vo­ta bo­lan put od rod­nog Zmi­ja­nja (1877) do Du­šev­ne bol­ni­ce u Be­o­gra­du, u ko­joj je sklo­pio oči rat­ne 1916. go­di­ne... U me­đu­vre­me­nu, zbog svo­jih ide­ja iz­ba­ci­van je iz ško­le, pro­go­njen i hap­šen, za­tva­ran, če­sto me­njao gra­do­ve i na­me­šte­nja. Pla­ćao je bez rop­ta­nja ce­nu svo­jih po­li­tič­kih i so­ci­jal­nih ube­đe­nja, do­sled­no do kra­ja. Ali, pla­ća­la je i po­ro­di­ca...
"Li­je­pa mo­ja i slat­ka Mil­ko, ja sam te­be mno­go vri­je­đao, a i ti me­ne. Opro­sti mi, i ja ću te­bi opro­sti­ti... Ta­mo u Jo­šav­ku mr­sko mi je do­ći jer se sti­dim tvog oca i ma­te­re", pi­sao je Ko­čić svo­joj de­voj­ci iz ma­na­sti­ra Go­mi­je­ni­ca, 23. ju­na 1903. go­di­ne, u ko­me je nje­gov otac, udo­vac, pro­vo­dio svo­je ka­lu­đer­ske da­ne. Da mu je opro­sti­la, naj­bo­lje sve­do­či po­da­tak da su se taj­no ven­ča­li u Ro­ma­nov­ci­ma go­di­nu da­na ka­sni­je. Taj­no, jer se njen otac, bo­ga­ti tr­go­vac Vuk­ma­no­vić, pro­ti­vio bra­ku sa si­ro­ma­šnim stu­den­tom iz Be­ča.
UDO­VI­CA PO­LA VE­KA
- ISTE no­ći po­be­gli su iz Ba­nja­lu­ke u Be­o­grad - pri­ča nam Pe­tar Pa­vić, unuk slav­nog pi­sca. - Moj ujak Slo­bo­dan se ro­dio u Sa­ra­je­vu, a maj­ka Du­ši­ca u Be­o­gra­du. Na­ža­lost, ujak je već sa če­ti­ri go­di­ne pre­mi­nuo od po­sle­di­ca tu­ber­ku­lo­ze, dok je mo­ja maj­ka, ro­đe­na 1914. do­ži­ve­la vi­so­ku sta­rost. Po­ži­ve­la je du­go i mo­ja ba­ba Mil­ka, ce­lih po­la ve­ka po­sle mu­ža. Baš ta­ko mi je jed­nom i re­kla: "Bi­ću udo­vi­ca pe­de­set go­di­na a on­da ću da umrem". Ova­ko je bi­lo! Pre­mi­nu­la je 1966. go­di­ne, a da ni­ka­da ni­je po­mi­sli­la na po­nov­nu uda­ju. Vo­le­la je Pe­tra do kra­ja ži­vo­ta.
Ipak, da to ni­je uvek bi­lo la­ko sve­do­či još jed­no pi­smo i to iz 1907. go­di­ne. U nje­mu Ko­čić pi­še: "Co­co, ti me­ne vo­liš, ja se lju­tim na te­be i pla­čem, mno­go pla­čem. Ti me­ne mo­žda za sve kri­viš što se de­si­lo sa mnom. Ni­je to sve mo­ja kri­vi­ca, jer je sve ovo mo­ra­lo bi­ti. Ja znam, ti se sil­no pa­tiš i u se­bi pro­kli­nješ me­ne, ali ne­maš pra­vo".
- Ovo pi­smo je mo­glo na­sta­ti u vre­me dok je de­da bio u za­tvo­ru - ob­ja­šnja­va unuk, pi­ščev ime­njak. - Od 1904. do smr­ti, ve­ći­nu go­di­na je pro­veo na ro­bi­ji u Ze­ni­ci i Tu­zli. Mo­ja ba­ba Mil­ka ga je obi­la­zi­la i hra­bri­la, kri­ju­ći do­tu­ra­la hra­nu jer je to bi­lo za­bra­nje­no. Jed­nom mi je pri­ča­la da mu je do­ne­la bu­rek, ko­ji je on mo­rao da sa­kri­je u ko­šu­lju. Tih go­di­na je slu­žbo­vao u Ma­ke­do­ni­ji, Sko­plju i Bi­to­lju, a ba­ba ga je svu­da pra­ti­la... I po­sle nje­go­ve smr­ti, že­na i ćer­ka ži­ve­le su mno­go te­ško. Pa ipak, iako je mo­ja maj­ka Du­ši­ca do­bi­la sti­pen­di­ju da stu­di­ra u En­gle­skoj, ba­ba joj ni­je do­zvo­li­la. U Be­o­gra­du je za­vr­ši­la stu­di­je knji­žev­no­sti, uda­la se za mog oca to­kom ra­ta 1942. go­di­ne. Mo­ja se­stra Bo­ja­na ro­di­la se sle­de­će go­di­ne, a ja i se­stra bli­zna­ki­nja Mi­li­ca, 1946.
NE­U­STRA­ŠIV KAO BOG
POD­MLA­DAK ima sa­mo jed­na Ko­či­će­va unu­ka, Bo­ja­na, po za­ni­ma­nju ar­hi­tek­ta. Mi­li­ca (bi­la ko­mer­ci­ja­li­sta u JAT-u) umr­la je pre pet go­di­na i ni­je ima­la de­ce kao ni Pe­tar. Bo­ja­nin sin Pre­drag ži­vi u Ame­ri­ci, dok je kći Ve­sna u Be­o­gra­du i ba­vi se tr­go­vi­nom...
- Ba­ba Mil­ka je, sti­ca­jem okol­no­sti, bi­la je­di­ni na­sled­nik autor­skih pra­va. Na­i­me, po za­ko­nu, po­la ve­ka po­sle pi­šče­ve smr­ti autor­ska pra­va pri­pa­da­ju dr­ža­vi - ob­ja­šnja­va Pe­tar, ina­če pro­fe­sor knji­žev­no­sti, pu­bli­ci­sta, sa "man­da­tom" od 505 rat­nih da­na uprav­ni­ko­va­nja Na­rod­nim po­zo­ri­štem u Ba­nja­lu­ci, od 1991. do 1993. go­di­ne.
- Ni­ka­da ni­sam vi­deo ot­pu­snu li­stu mo­ga de­de iz du­šev­ne bol­ni­ce u Be­o­gra­du. On je­ste za­vr­šio svoj ži­vot u njoj, ali sum­njam u di­jag­no­zu le­ka­ra. Do­si­je o nje­go­voj bo­le­sti iz­neo je u jav­nost Goj­ko Ba­no­vić u knji­zi "Ko­čić". Pre to­ga je u Nin - išao felj­ton, če­mu sam se us­pro­ti­vio. Tim pre što mno­go što­šta ni­je ja­sno: za vre­me nje­go­ve bo­le­sti ba­ba Mil­ka je bo­ra­vi­la u Bo­sni, vest o smr­ti sti­gla je ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je. Da pod­se­tim, bi­le su to rat­ne go­di­ne. Jed­no je ne­spor­no - moj de­da ni­je bio sa­mo­u­bi­ca. Sa­hra­njen je iz­van ogra­de No­vog gro­blja, na za njih pred­vi­đe­nom me­stu. Mo­gu­će je da je po­sle svih ži­vot­nih ne­da­ća, u stal­nom pro­go­nu od Austro­u­gar­ske, imao su­i­cid­nih ide­ja ali to ne zna­či da je bio du­šev­ni bo­le­snik... U sva­kom slu­ča­ju, ni­je okon­čao ži­vot kao sa­mo­u­bi­ca - za­klju­ču­je Pe­tar.
Da­nas, po­sle svih pro­te­klih de­ce­ni­ja, mo­žda o Ko­či­ću naj­bo­lje sve­do­če nje­go­ve re­či, či­ji oti­sak ču­va je­dan spo­me­nik u Ba­nja­lu­ci: "Ko iskre­no i stra­sno lju­bi isti­nu, slo­bo­du i otadž­bi­nu, slo­bo­dan je i ne­u­stra­šiv kao bog, a pre­zren i gla­dan kao pas".
- Mi, nje­go­vi po­tom­ci, na­sle­di­li smo tu lju­bav pre­ma slo­bo­di i prav­di - ka­že Pe­tar Pa­vić. - Tru­di­mo se i da taj slo­bo­dar­ski duh ne­gu­je­mo: "Ko­či­će­vim zbo­rom" ko­ji se već če­ti­ri de­ce­ni­je odr­ža­va po­sled­nje ne­de­lje u av­gu­stu na Zmi­ja­nju, bri­gom o nje­go­vim sa­bra­nim de­li­ma. To­li­ko to­ga je za svog krat­kog ži­vo­ta ura­dio, a ušao je u Une­sko­vu ba­šti­nu re­pre­zen­ta­tiv­nih de­la evrop­ske li­te­ra­tu­re, me­đu sve­ga de­set pi­sa­ca sta­re Ju­go­sla­vi­je... Za­to iskre­no ve­ru­je­mo da je nje­gov mu­ko­tr­pan ži­vot imao i te ka­ko smi­sla. Osta­lo je upam­će­no i nje­go­vo ime i nje­go­vo de­lo.
CR­NjAN­SKI KU­MU­JE BI­BLI­O­TE­CI
UNUK slav­nog pi­sca ka­že da mu je maj­ka bi­la pro­fe­sor srp­skog i ru­skog, da je po­sle ra­ta pre­da­va­la na Voj­noj aka­de­mi­ji, u dve be­o­grad­ske gim­na­zi­je, da bi pen­zi­ju do­če­ka­la u Bi­bli­o­te­ci "Pe­tar Ko­čić"!
- Ime­nu bi­bli­o­te­ke "ku­mo­vao" je ni­ko dru­gi do Mi­loš Cr­njan­ski - ka­že Pa­vić. - Maj­ka je s njim lič­no oti­šla u Op­šti­nu Vra­čar, a kad su ta­mo ugle­da­li ve­li­kog pi­sca "gla­vom i bra­dom" od­mah su pri­hva­ti­li pred­log. Ina­če, u Be­o­gra­du jed­na osnov­na ško­la u Ze­mu­nu no­si de­di­no ime, a čuo sam da je ta­ko i u na­se­lju Le­šta­ni.