NjEGOVO ime je Slobodan Stojanović...
Imao je samo jedanaest godina kada su ga, jedne duboke junske noći 1992. godine, roditelji šapatom probudili i rukom mu dali znak da je vreme da krenu.
U zbeg. U beg pred smrću. Zoru nisu smeli da dočekaju u svojoj kući, u svom selu Donja Kamenica, u bratunačko-zvorničkom kraju. Razuzdano i krvoločno zlo se spremalo da u to svoje uobičajeno “radno vreme” dođe po njih. Kao što je prethodnih zora dolazilo po druge seljane srpske vere i nacije...
Iskradali su se na prstima, pognuti, u strahu da ne nagaze na neku granu i sve ostalo što od sebe zvuk daje. Plašili su se vlastitog kašlja... Čuo se samo pseći lavež, selo je čvrsto spavalo, i zlo u njemu.
Na tom putu između života i smrti, minuti su sati a metri kilometri, srce je u grlu a usta u stomaku...
Počelo je već da svanjiva kada su Stojanovići stigli na sigurno. Dočekaše ih raširene ruke, suze radosnice, toplo mleko... A onda sve nadjača Slobodanov jauk: shvatio je da sa sobom nisu poveli njegovog psa miljenika. Ostao je vezan u dvorištu...
Dečak je bio neutešan, molio je roditelje da ga puste da se vrati po psa. Naravno, nije dolazilo u obzir da mu to dopuste, jer su se svojim očima uverili da zlo kojem su pobegli nema milosti ni za decu.
Slobodan je bio uporan, ali i njegovi roditelji
još odlučniji. Te prve noći u sigurnosti, nisu oka sklopili slušajući njegove jecaje. Nije sebi mogao da oprosti što je izdao onoga ko ne bi njega nikada izdao.
A sutradan, pre doručka, dečak se iznenada zatrča prema napuštenoj kući. Po svoju kucu. Otac i majka su uzalud trčali za njim, nisu uspeli da ga sustignu i zaustave...
Utrčao je pravo u ruke onima koji su i po Donjoj Kamenici ubijali i uništavali sve srpsko...
Albanka Elfeta Veseli, iz istog sela, poznavala je Slobodana, naravno. Imala je tog dana pune 32 godine, ali i morbidnu potrebu da i ritualnim iživljavanjem nad 11-godišnjim komšijom “škijom” utoli mržnju. Dokazujući se pred lokalnim Alahovim ratnicima.
Zverski ga je mučila pred svima! Svukla je sa njega odeću i obuću, i uzela nož...
Kada su godinu dana kasnije iz zemlje izvadili Slobodanovo beživotno telo, prizor je bio užasan... Stomak mu je bio rasečen u obliku kvadrata, videli su se unutrašnji organi... Rasekotine po glavi... Noge polomljene...
Žena-monstrum tek na kraju je pucala iz neposredne blizine pravo u slepoočnicu: metak je prošao levu čeonu kost i izašao kroz desnu...
Njegovo ime je Slobodan Stojanović...
Njegova ljubav i odanost psu miljeniku, bila je jača od straha za vlastiti život... Jednako, kao i njegova griža savesti što je u brizi za vlastiti život, i svojoj i roditeljskoj, zaboravio vernu kucu...
Zverski je mučen i ubijen samo zato što je bio “škija”. A za komšije muslimane - “vlašće”.
Njegovo ime je Slobodan Stojanović...
Ime za ono najbolje u ljudskoj duši i srcu.