Vre­me za no­vi hu­ma­ni­zam

TA­TJA­NA Ilić, je­dan od naj­bo­ljih post­di­plo­ma­ca ču­ve­nog umet­ni­ka Ja­ni­sa Ku­ne­li­sa je bi­la u pre­sti­žnoj se­lek­ci­ji od 17 mla­dih umet­ni­ka, uče­sni­ka iz­lo­žba "Na­do­la­ze­će for­me", or­ga­ni­zo­va­ne u Fi­ren­ci po­vo­dom 500-te go­di­šnji­ce Mi­ke­lan­đe­lo­vog Da­vi­da. Iz­la­ga­če je oda­bra­lo pe­to­ro emi­nent­nih svet­skih umet­ni­ka. O zna­ča­ju iz­lo­žbe go­vo­ri i je­dan či­sto teh­nič­ki po­da­tak: po­se­ti­o­ci če­ka­ju u re­du i po če­ti­ri sa­ta da bi je vi­de­li - a, ne ra­di se o im­pre­si­o­ni­sti­ma.
Ta­tja­na Ilić je u Fi­ren­ci iz­lo­ži­la de­lo pod na­zi­vom "Ari­ja za Da­vi­da", zbog če­ga joj je usle­dio i po­ziv da idu­će go­di­ne iz­la­že u ovom gra­du umet­no­sti.
Na­kon be­o­grad­skog FLU, od­la­zi­te u Di­sel­dorf u Ku­ne­li­so­vu ra­di­o­ni­cu?
- Od 1994. do 2000. sam u Ku­ne­li­so­voj kla­si, u nje­go­voj pr­voj ge­ne­ra­ci­ji post­di­plo­ma­ca i je­di­noj ko­ju je iz­veo do kra­ja. Zna­čaj­no je što je Ku­ne­lis pod­sti­cao na­še lič­ne po­e­ti­ke, ni­je že­lo da nas uka­lu­pi. Ali, pred­nost je bi­la što smo ži­ve­li i stva­ra­li u jed­noj in­ter­na­ci­o­nal­noj kli­mi gde su se pre­pli­ta­le raz­li­či­te kul­tu­re, mi­šlje­nja…
Ma­gi­ste­ri­jum kod Ku­ne­li­sa vam je si­gur­no otvo­rio mno­ga vra­ta ga­le­ri­ja i pre­sti­žnih iz­lo­žbi?
- I da i ne, jer mno­gi od nas 36 ni­su na­sta­vi­li sa umet­nič­kim ka­ri­je­ra­ma iako su ra­di­li u Ku­ne­li­so­voj kla­si. Kon­ku­ren­ci­ja je ogrom­na, po­go­to­vo u Ne­mač­koj za ko­ju sam pro­fe­si­o­nal­no osta­la ve­za­na.
Kao be­o­grad­ski i stu­dent u Di­sel­dor­fu mo­že­te upo­re­di­ti at­mos­fe­ru u te dve sre­di­ne?
- Na­ša sre­di­na je pri­lič­no za­tvo­re­na, za­klju­ča­na. Kad ov­de raz­go­va­ram sa lju­di­ma imam uti­sak kao da ko­mu­ni­ci­ra­mo na raz­li­či­tim fre­kven­ci­ja­ma. Ov­de unu­tar li­kov­ne sce­ne ne po­sto­ji ni­ka­kav kon­struk­tiv­ni do­go­vor, ne po­sto­je kri­te­ri­ju­mi vred­no­sti. Za­to se mo­glo i do­go­di­ti da ov­de, pro­šle go­di­ne, na kon­kur­su za iz­la­ga­nje u Do­mu omla­di­ne od­bi­ju Edvar­da Vin­klho­fe­ra - upra­vo umet­ni­ka ko­ji je do­bio na­gra­du na iz­lo­žbi po­sve­će­noj Mi­ke­lan­đe­lu u Fi­ren­ci, ta­ko­đe Ku­ne­li­so­vog stu­den­ta.
Ra­di se o ov­da­šnjoj krat­ko­vi­do­sti?
- Ov­de ne po­sto­ji zna­nje i pre­po­zna­va­nje sa­vre­me­ne li­kov­ne sce­ne.
Mo­gli bi­smo re­ći da se ov­de im­pro­vi­zu­je?
- Da, i to ve­o­ma. I fal­si­fi­ku­je se. Niz mla­dih stva­ra­la­ca pre­u­zi­ma tu­đe re­cep­te pri­ka­zu­ju­ći ih kao svo­je ili bu­kval­no pla­gi­ra, fal­si­fi­ku­je. Ali, to ni­je sa­mo naš sin­drom - to je čest slu­čaj u is­toč­noj Evro­pi i bal­kan­skim ze­mlja­ma. Na­še is­ku­stvo ko­je smo ov­de do­ži­ve­li, s ob­zi­rom na sve ra­to­ve i kri­ze ko­ji su se ov­de de­ša­va­li, ni­je kom­pa­ti­bil­no sa za­pad­no­e­vrop­skim. A, ako po­gle­da­mo umet­nost na­ći će­mo niz vr­lo slič­nih ra­do­va. On­da se po­sta­vlja pi­ta­nje iz ko­je isti­ne to de­lo na­sta­je. Gde je tu lič­no is­ku­stvo.
Go­vo­ri­te o ne­ga­tiv­noj se­lek­ci­ji na ovom te­re­nu?
- Ako ne­kog dru­štvo ov­de pri­hva­ta sa re­spek­tom a taj fal­si­fi­ku­je da je Ku­ne­li­sov post­di­plo­mac, on­da tu ta­ko­đe po­či­nje ne­ga­tiv­na se­lek­ci­ja. Ov­de je ma­la lo­kal­na za­jed­ni­ca, ma­la lo­kal­na pri­ča gde se ano­ma­li­je ja­sni­je vi­de ne­go u "ve­li­kom sve­tu".
Da­vid na­sta­je kad voj­vo­da od Mi­la­na na­pa­da Fi­ren­cu?
- Da, i ne ku­pu­je se oruž­je već na­sta­je umet­nič­ko de­lo. Ali, pri­ča ve­za­na za Da­vi­da je mno­go slo­že­ni­ja i am­bi­va­lent­na je. Mo­gu­ća su raz­li­či­ta tu­ma­če­nja. To je i pr­va na­ga skulp­tu­ra po­sle mrač­nog sred­njeg ve­ka. Ako je tu­ma­či­te po Vol­te­ru na­ći će­te i ne­ga­tiv­ne ko­no­ta­ci­je. Ali, sa dna da­na­šnjeg vre­me­na mo­že se ro­di­ti no­vi hu­ma­ni­zam, kao što se po­sle sred­njeg ve­ka i ra­đao s re­ne­san­som. Upra­vo ta­mo gde se de­si­lo naj­ve­će dno, naj­ve­ća mo­ral­na kri­za - mo­žda je tu me­sto gde tre­ba da se ro­di no­vi hu­ma­ni­zam.