NOVI SAD - Gotovo da nema pozorišne scene u Srbiji i Crnoj Gori na kojoj Mihajlo Janketić u svojoj bogatoj višedecenijskoj glumačkoj karijeri nije zaigrao. Sticajem okolnosti mimoišle su ga “daske” Srpskog narodnog pozorišta u rodnom Novom Sadu, gde će sutra prvi put nastupiti u “Elektri” Danila Kiša. I to u dvostrukoj ulozi: u predstavi koju je režirao tumači lik starog Strofija.
Mnogi pozorišni stvaraoci nisu mogli da se odupru čudesnom izazovu ove drame. Nije mogao ni Janketić. U razgovoru za “Novosti” on otkriva sudbinsku vezanost za ovo čuveno Euripidovo delo u prevodu Danila Kiša:
- Evo kako je to počelo. “Atelje 212” zamolilo je 1968. Kiša da prevede “Elektru” budući da je prevod Raca Kolomana jedini koji smo imali, za nas bio dosta težak. Kada se čuje taj stih na ijekavskom i ta metrika jasno je bilo da bi tek veliko majstorstvo učinilo da Kolomanov prevod dopre do gledalaca... Uzevši sve to u obzir, Kiš se prihvatio teškog posla. Ali kako nije mogao da odoli svojoj pesničkoj prirodi, umesto prevoda ponudio je svoju verziju “Elektre”. Izvanrednu.
Da li ste vi dobili ulogu u toj predstavi?
- Poveren mi je lik Oresta a partnerka mi je bila pokojna Neda Spasojević. Dogodilo se, da sam posle četiri decenije ponovo zaigrao u Kišovoj verziji “Elektre”. Bilo je to u jednom crnogorskom pozorištu u režiji Egona Savina. Tada sam kao već “matori” glumac igrao najstarijeg Strofiju. Sudbina je, eto, htela da mi partnerka bude Isidora Minić, kćerka pokojne Nede Spasojević.
Zanimljivo je da Vas je “Elektra” kasnije ponovo zaokupila?

PRIJATELJSTVO SA KIŠOM
- Da. Bilo mi je stalo da moji studenti prođu tu ispitnu disciplinu i ja sam pre četiri godine priredio “Elektru” kao njihovu ispitnu predstavu. Odlično je ocenjena. Igrana je nekako u vreme Sterijinog pozorja, čak smo dobili ponudu da se svrsta u redovan repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Šta se, međutim, dogodilo? Studenti su bili malo lenji, odigrali su tek nekoliko predstava. I tako se, taj projekat ugasio.
Predstava, koju ste gotovo u potpunosti dramaturški uredili, ponovo je, na inicijativu vaših bivših studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu - oživela.
- Oni su uspeli da pribave neka sredstva, i obnovili smo “Elektru”. Naravno, sada sam mnogo zahtevniji - od njih kao profesionalaca tražim više nego kad su bili studenti. Ali, i oni sami mnogo su iskusniji, odgovorniji...
Zašto ste se odlučili da baš ovu predstavu postavite u Novom Sadu?
- Danilo Kiš je moja generacija. Dobro sam ga poznavao. Imali smo zajedničke prijatelje a i sami smo se družili. Vezan sam za njega i kao dramskog pisca i kao pesnika. Verujem da malo ljudi zna da je on bio izvanredan pesnik. Delom zbog toga, a delom zbog manjih studenata ušao sam u taj projekat. Želim da se oprobaju na jakom tekstu i da ih vide upravnici, reditelji i publika. Drugim rečima, želim da im pružim dobru šansu.
“Elektra” nije Vaš prvi rediteljski poduhvat?
- Ne. Svake godine, uz pomoć mog izvanrednog asistenta Jasne Đuričić, prvakinje Srpskog narodnog pozorišta, režiram ispitne predstave za svoje studente. U mladosti sam, takođe, režirao tako da nisam nov u tom poslu što ne znači da ću se iz glumca preobratiti u reditelja.

OD APLAUZA SE NE ŽIVI
RoĐeni ste u Novom Sadu, odrasli u Beogradu a korene vučete iz Crne Gore. Tamo ste “napravili” neku svoju Akademiju i neko svoje pozorište. O čemu se radi?
- Odavno sam osetio potrebu da mladim ljudima iz grada, koji malo znaju o životinjama i biljkama, koji nikada, recimo, nisu videli vrlutak i kladenac, pomognem. E, na tom đedovskom imanju u Tomaševu kod Bijelog polja u prirodnom okruženju, napravio sam neke brvnare i božanstven amfiteatar gde već četiri godine dolaze moji studenti i kolege. Tu, na radost moju i mojih zemljaka pripremamo zanimljive predstave.
Originalan poduhvat. Ko vas u tome finansijski pomaže?
- Niko. Moja supruga glumicsa Svjetlana i ja sami smo opremili par brvnara, da publici i gostima koji prenoće ponudimo kakav-takav komfor. Predstave se na žalost ne mogu ni “dovoditi” niti proizvoditi bez para. Novac nam je dakle, neophodan a kako ga nemamo, a niotkuda i ne stiže, bojim se da će i ova, poput mnogih drugih lepo zamišljenih ideja - propasti.
Sa novcem kubure i velika pozorišta i u Beogradu, Novom Sadu, Nišu...
- Zajednički imenitelj za sve te pozorišne kuće jeste istrošeni entuzijazam. Jer, godinama, decenijama čak, teatri crpe snagu od glumaca, reditelja, kompozitora, kostimografa, tehnike... Nevolja je u tome što su se upravo ti pozorišni stvaraoci umorili i istrošili. Neku satisfakciju sada mogu da imaju samo od aplauza publike, ali, od toga ne mogu da žive.
Slična situacija je i u televizijskom i filmskom stvaralaštvu?
- Ta anemija ne bi bila tako strašna da polako ne nagriza mlade glumce. Jer, oni su, kao i njihovi vršnjaci u drugim profesijama, u očajnom položaju. To je najveći zločin ovog društva prema mladima. I što je najstrašnije, uglavnom nismo svesni da tako neosetno gazimo i uništavamo našu budućnost.
Imate li Vi neko rešenje za probleme?
- Ja imam mnogo vizija, ali nisam u stanju ništa da promenim kao pojedinac a za udruživanje među nama je “malo teže”. Iz prostog razloga što se kod nas sve ispolitizovalo pa smo i u rešavanju problema sada potpuno okrenuti politici. Već je banalno pričati o kriminalu, korupciji... koji su se udenuli u sve pore društva: finansije, prosvetu, zdravstvo, sudstvo...
Da li se narod nešto pita?
- LJudi, intelektualci, radnici, seljaci, potpuno su na margini. Niti mogu niti im se pruža prilika da bilo o čemu, iako glasaju, odlučuju.