RADNJA romana “Angelus” istaknutog pisca Radoslava Stojanovića (izdanje SKZ) dešava se na Kosovu i Metohiji. Posle Drugog svetskog rata bilo je sagrađeno nekoliko velikih veštačkih jezera a sve sa ciljem potapanja čitavih srpskih naselja, po nekoliko sela, oduzimajući im zemlju i proterujući živalj, pod vidom “izgradnje bolje i svetlije budućnosti naroda i narodnosti Kosmeta”. Događalo se nešto poput onoga iz pedesetih godina, kada su na ovim prostorima osnovane zemljoradničke zadruge, ali isključivo od oduzetih srpskih imanja. Posle su te zadruge prerastale u poljoprivredne kombinate i tako je zemlja srpskog seljaka zakonskim putem otuđivana, a on ostajao bez posla.
- Priča o “Angelusu” je krenula upravo tako što su opisani ljudi saterani u bezizlaz. Pojavili su se i novi likovi, uklapanje u novi, raseljenički život, sve dok jednom iz one vodurine koja je progutala srpska naselja, poput korablje, nije izronila davno potopljena crkva. Tu se već zgušnjavaju i radnja i vreme, nastaje zaplet, počinje ispovest Radosav Stojanović.
Bolno osećanje
Rekoste na predstavljanju vaše knjige da je roman bio završen još 1995. godine?
- Gajio sam nadu da neće biti potrebe da ga objavljujem, da će sudbina Srba na Kosovu i Metohiji biti bar malo drugačija, optimističkija, vedrija, te da će ta moja knjiga biti samo relikt moje književne mašte i prošlosti. To je trajalo sve dok nisam shvatio da se to moje nazovi prorOštvo iz rukopisa ostvaruje, da i sam, uz 250.000 sunarodnika, postajem prinudni raseljenik pogorelac. Pa i onda sam neko vrEme gajio nadu da se sve neće završiti na tome, da ćemo se vratiti.
Svaki čitalac ovog romana ima osećaj beznađa?
- Osećanje teskobe i bezizlaza, koje su u “Angelusu” poneli sa sobom raseljeni ljudi je osnovno ne samo onih što su se iz svih krajeva naše bivše velike otadžbine poslednjih godina svrteli u Srbiji, nego i onih koji su u Srbiji odvajkada. Nije to više ni umetničko ni filozofsko tragično poimanje sveta i života, to je danas stvarno bolno osećanje većine žitelja ove zemlje koja nikome ne nudi sigurnost, posao, bezbednost, životni opstanak. Svi su, ili bar ogromna većina građana na nekoj ivici i u iščekivanju sutrašnjeg dana, koji nikako da svane. Koliko ste nasmejanih ljudi videli poslednjih godina, koliko onih što zrače nekim poletom, snagom? Pogledajte male. Kakvo je njihovo detinjstvo i u šta su prošle i prolaze njihove najbolje godine života? Koja je njihova sudbina? Šta sanjaju? Da ostanu ovde?
To su sumorne slike stvarnog života svih nas, da li je to i vaša poruka?
- Pisac mora da živi u svome vremenu i da to vreme i književno uobliči. Vreme u kome živi mora da ima odjeka u njegovom delu. U bilo kom pogledu da ostavi pisani trag o svom vremenu, osim ako nije pisac istorijske priče. Pogledajte klasična književna dela. Koliko je u njima odjeka piščevog vremena i šta to za istoriju književnosti i uopšte civizacije znači? Naravno, to nije lako, ni jednostavno. Najlakše je pobeći iz svog vremena i problema koje ono nosi. Ali uhvatiti se s njim u koštac povlači i rizik i delo može ocenjivati svako ko živi u tom vremenu i to iz najrazličitijih, pa i neknjiževnih uglova, tako da uopšte ne budete shvaćeni. Ne sporim, mudri književnici, koji uvek misle o svom imenu i ugledu, ne žele da rizikuju, i uglavnom izbegavaju da pišu o svom vremenu, ili, ako to već čine, prihvataju se onih tema koje jesu književne ali su nebitne za vreme u kome žive. Uostalom, preširoke su književne poljane, pune nizbrdica i visova koje su već drugi zaposeli.
Nemoć pisca
Smatrate da su mnoga naša književna pera ravnodušna kad je u pitanju stvarnost, pa i Kosmet?
- Srbi imaju više Kosova i ni na jednom im ne cvetaju ruže, božuri. Neki su pak koliko juče čuli za njega, a danas im je već postalo krava muzara, što bi rekao Nušić u “Sumnjivom licu”, uprkos tragičnosti u kojoj se naš narod tamo nalazi.
Šta vi kao pisac možete da učinite?
- Osim što će ostaviti tragove o svom vremenu u svom delu, pisac nikada nije bio u stanju da išta drugo učini u sadašnjem trenutku. Naravno, ako je samo pisac, ako nije i deo vlasti. A nijedan se umetnik nije proslavio kao vladalac. Nikoga on neće svojim delom popraviti, niti ikoga naučiti bilo čemu. Čitaocu može pružiti samo nadu i utehu, da se ne oseti izgubljenim u vremenu i samim u svetu i da shvati da nije jedini sa tim nerešivim problemom koji mu gori u duši.
Mnogi kažu da bi trebalo zaboraviti prošlost?
- Nijedan umetnik se neće odreći prošlosti, jer sve što je prošlo je deo i opšteg znanja, sve je to već uneseno u umetnost. Ništa ne počinje od nas i ništa se sa nama ne završava. Malo je onih koji raskidaju s nečim i obeležavaju početak novog. A kad se bolje sagleda, to novo je već imalo svoje korene u prošlom. Prošlost je u nama, kao što je i novo, ono još neotkriveno u nama, ali ga treba “napipati” i ništa više. E, taj ko će ga, pronaći, taj će poneti i oreol...