“Predeo slikan čajem” Milorada Pavića je diptih i dvoknjižje koje čine “Mali noćni roman” i “Roman za ljubitelje ukrštenih reči”. U romanu “Predeo slikan čajem” pojavljuju se u jednoj pripovednoj celini lice i naličje istog junaka. “Mali noćni roman” sadrži priču o izvornom liku Atanasija Svilara, dok je “Roman za ljubitelje ukrštenih reči” izvrnuta rukavica iste priče. Ona pokazuje kako je Svilarev ljudski lik preobražen u imitaciju doskorašnje ličnosti. Čovek je postao stvar, lice je pretvoreno u naličje, a knjiga-pitanje iz prvog dela diptiha, u drugom je postala knjiga-odgovor.
Ovaj identitet, istinu o sebi i svoj izvorni znak arhitekta Svilar traži na Svetoj gori. No, takav svoj lik ne nalazi među opštežiteljima u velikoj manastirskoj porodici. To je znak da Svilar nije našao put do sebe. Tako je došao do istine i odgovora na pitanje zašto je “njegov život prošao u jalovim naporima da gradi nešto što mu nije bilo dato da sagradi”. Razlog je bio jednostavan: svaki se čovek mogao svrstati među opštežitelje ili samce. Pošto “dva vetra ne mogu biti u isto vreme na istom mestu, ni Svilar nije mogao biti u isto vreme i samac i graditelj”.
U takvom samopoznanju, Svilar shvata zašto je celog života “pokušavao da izađe iz uloge koja mu je bila namenjena jednim drevnim ritmom stvari”. Izaći iz te uloge moglo se pomoću zaboravljenih jezika ili, po uzoru na svetogorske monahe, prelaskom u novi jezik, u novo ime. Ova manastirska pouka postala je obrazac Svilarovog preobražaja. Silaskom u vreme nađena je dijagnoza pustošnog Atanasijevog života. Nađena je i pouka da se promenom imena i jezika može postati neko drugi. Kad to shvati, Pavićev junak izlaz iz jednog svog kruga i otiskuje se u svoju novu drugost.
Negdanji Svilar preodenuo se u neko drugo ime i postao Atanasije Fjodorovič Razin. “Onaj”, stari Svilar, koji celog života projektuje građevine bez senki, nedavno je “bio primljen s grupom poslovnih ljudi iz SAD u audijenciju kod Predsednika”. Tragajući za korenima preimenovane Svilarove ličnosti pripovedač ispisuje fantazmagoriju o Atanasijevom ocu, mladom Razinu, koji će dojezditi na ove naše prostore iz surove fantastike Staljinovog vremena. Groteskna ruska priča u romanu je uokvirena istinom nove ideološke vere.
Poslednje poglavlje ukrštenog romana ponovo je u znaku preobražaja glavnog junaka. Sada taj poslovni čovek, inficiran zlom zapadne civilizacije, oseća svu “uzaludnost pobede”. Zato i želi dati novi smer svome životu. Ponovo se vraća u svoje nekadašnje ime postajući arh. Atanasije Svilar. Priča romana time se vraća izvoru sa kojeg je i potekla.
Povratak donosi novu promenu i prelom priče. U Atanasiju je opet probuđeno zanimanje za sveske islikane čajem, na kojima su se mogle videti rezidencije J. B. Tita. Svilareve nekadašnje građevine bez senki zamenile su sada mesto sa stvarnim zdanjima koja je Svilar podizao u nameri da ona budu kopije Titovih vila. Sklonost ka kopiranju, ka imitaciji, postaje tako slepi put Atanasija Svilara. Duh mehaničke reprodukcije nosi u sebi otklon od one stvaralačke ideje kojom je bio opčinjen bivši arhitekta.
Taj isti duh postaje znak subverzivnog dejstva u procesu postvarenja onog u čijem korenu leži ćutanje. Atanasije Svilar ponovo je bio u “svom nemačkom jeziku”. Nemački kao transformacioni jezik postaje prevodna luka kroz koju na kraju “Malog noćnog romana” prolazi samac preobražen u opštežitelja. On u završnici “Romana za ljubitelje ukrštenih reči” vaspostavlja duh kopije kao negativno stvaralačko načelo. Tako Pavićev junak poriče iskupiteljsku moć bogatstva, pokušavajući da Razina preodene u Svilara.
U oba slučaja ishod je podudaran. Ako je na kraju “Malog noćnog romana” Atanasije Svilar izlečen od cvetne groznice i bolesti ćutanja, to jest od samoga sebe, onda je u finalu “Predela slikanog čajem” postupak obrnut. Uspešni opštežitelj hteo bi ponovo da oseća tuđ jezik u ustima i da provodi dane u potpunoj samoći, plitkoj, ali neprobojnoj. Paradoksalni smisao tog izbaviteljskog projekta je u Pavićevoj rečenici. “Ali, onaj ko se od sebe izleči propašće.” Ako propada onaj ko se od sebe izleči, onda ni Svilaru/Razinu nema spasa. Dve protivurečne sudbine ne mogu da se udenu u jedan lik, pa je taj raskol konačni znak odsutnog, neostvrenog identiteta.
“Predeo slikan čajem” je roman neobičnog pripovednog sklopa. Na to ukazuje oblik ukrštenice, to jest vodoravno i uspravno građenje priče, odnosno spajanje sižejno-tematskih vertikala zasvođenih konstrukcijom ipak jedne pripovedne celine. Pavićev postupak odlikuje groteskno ofantastičenje stvarnosti, prožimanje činjenica ovoga i onoga sveta, istorije i mita, te kreativna igra pisca i čitaoca u kojoj čitalac sam sklapa svoju priču.