ISKUSTVO me naučilo da se klonim druženja s piscima, jer se često, iza njihove, pokatkad i sjajne književnosti, krije loš ljudski materijal. Da ne brkam književnost i život, da mi se te dve bitne i različite strukture ne mešaju pri donošenju kriterija za književno delo, da spasem plod večnosti od trenutne ljudske slabosti ("Svi smo mi crveni ispod kože", kazao bi moj kolega, pisac, u odbranu svojih i naših slabosti) biram da se družim s knjigama, autore izbegavam.

Za Danila Kiša, sve ovo ne važi. Bio je izuzetan i neodoljiv u svakom pogledu.

Danilova književnost, kao sunčeva svetlost koja mu je isijavala iz loknave kose, nalik na oreol, očitovala se i u njegovom osmehu, u pokretu ruke, u stavu i tonu, u rečenici koju bi izgovorio. Danilovi džepovi, kao svilenim bombonama, uvek prepuni poezije. Zavlačio bi ruke u njih, izvlačio pregršti reči koje su buktale, pušile se od duhovnog plamena. Delio je Danilo poeziju gladnima duha kojih u ovom veku ima mnogo više no onih koje muče prazni stomaci.

Stvarao je oko sebe krug, magijski prostor gde ljudski svet prestaje, gde gori vatra duha, gde čovek više nije čovek, nego kosmičko čedo vasione, gde, kao što piše Malarme, naše biće postaje autentično. U svojim knjigama ispisivao je Danilo sopstvenu egzistenciju. I ne samo da je imao reči za sve što mu se dešavalo, već sve što je pretvorio u reč, postalo je besmrtno, u to sada već možemo da budemo sigurni.

Uvek kad uđem u Danilovu "Baštu", osećam se i sama kao biće nekog višeg reda.

S Danilom sam se upoznala sedamdesetih godina. Nas dvoje, viđali smo se s vremena na vreme, kad god bi nam se ukrstili putevi. Ukrštali su se intenzivno i ne tako često. Imali smo, izgleda, kako je Kiš to voleo da nazove, metafizičku potrebu za komunikacijom.

Kiš je svakom svom sagovorniku, kao lekar kad izmeri puls, umeo da oseti stanje duha i, ako bi mu se učinilo da je poljuljano, reagovao je, postavljajući dijagnozu. Dijagnoze, često veoma surove, bile su nepogrešive. Danilo, kao kakav prorok izišao iz dubine vremena, isceljivao je rečju. Svakom, ko je njegovu reč umeo da uzme, ta reč je postajala medikament neprocenjive vrednosti.

Kao dete, često je bio gladan, nosio je teško životno breme još od najranijih dana. A tema gladi provlači se skoro kroz čitav njegov roman "Bašta, pepeo".

Da bi savladao glad, dečak je bežao u san. U tom pribežištu vladalo je obilje. Tako se, u snu, božanskim darom, prehranjivao Andeas Sam.

Spasavala ga je mašta. Zahvaljujući njoj je preživljavao. Mašta ga je godinama i hranila i nadahnjivala.

Brazde ranih jada urezane u moju dušu, sada mi se čini, bile su most koji me je povezivao sa Danilom.

"Glad rodi istančanost, istančanost ljubav, ljubav rodi poeziju", kaže pisac u romanu "Bašta, pepeo".

I junak romana, i pisac romana, živeli su istim životom, i bili nalik jedan drugome: otmeni, gospodstveni, dostojasntveni i tanani do pucanja.

Da je nekada, kao dete, bio moren glađu, nije moglo ni da se pretpostavi ni da se primeti na vitezu Danilu. Moglo ja da se pročita u njegovim pričama, da se zaključi po ponekom, gotovo nevidljivom, detalju. Danilo je imao plemenit, do kraja humanizovani odnos prema svemu, i svakome.

Leto, `84. godine, Danilo stiže iz Pariza u Beograd na nekoliko dana. Odseda u Kovačevom stanu koji je s ženom na odmoru, negde na jugoslovenskom primorju. Čujemo se telefonom, dogovaramo se da se vidimo sutra, tačno u podne, u "Srpskoj kafani", jer već predveče, istoga dana, oboje putujemo dalje, u različitim pravcima. Danilo se vraća u Pariz, ja odlazim na Azurnu obalu.

Sutradan dolazim u "Srpsku kafanu" sa priličnim zakašnjenjem. Pitam personal kafane da li je dolazio Danilo. Kažu, bio i otišao. "Ali je ostavio nekakvu kesu za gospođicu", kaže Milo, šef kafane.

Plastična kesa leži na jednom od stolova. Nije pomerana od trentuka otkad je tu spuštena. Poštuje se Danilova želja da paket dođe u prave ruke.

Sedam za sto, poručujem kafu i virim u kesu. U njoj je nekoliko zrelih, krupnih paradajza, paprika, nekoliko voćki. Pisac (ili gladni dečak Andreas Sam) nije voleo da baca hranu, jer uvek postoji neko ko za hranom čezne.

Sve što je dolazilo od Danila, bilo je od neprocenjive vrednosti. Dva zrela paradajza, voćka. Ili čitava bašta.

Štagod da je dao tokom svog kratkog života, bilo je dragoceno, pretvarlao se u svetlost nekakvog saznanja. Istoga leta `84. kad se Kovač vratio u Beograd sa odmora, u njegovom stanu nijednog časovnika. Nestali su. Šta je moglo da se desi sa tolikim satovima, pitali su se Mirko i njegova žena Boba. Oboje zbunjeni, dok nisu otvorili frižider. Danilo je ćušnuo časovnike u frižider, na led.

U ledu je video šansu, možda se vreme zamrzne. Pa, stane... "... veliki metalni budilnci, propeti na zadnje noge kao pevci, kljucaju sitno semenje minuta da bi uskoro zatim, nabijeni do eksplozije, nakljukani i besni, počeli da kukuriču slavobitno, sa zalelujalim, krvavim krestama", veli pisac, u romanu "Bašta, pepeo". Proticanje vremena unosilo je u njega nemir.

Neki kažu da je Danilo noću odlazio u kafane, bežeći od samoće, od sopstvenih strahova.

Svetilitše, sveti krug zajedničkog života, "temenos", danas čuva samo jedan čovek: pesnik (kaže Bela Hamvaš u svom eseju "Poeta sacer")

Ako se u čovečansvu pojavi pesnik, u njegov krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto. Da li je taj prostor, to sveto mesto, kafana, a vreme noć, za našu priču o poeti saceru, osvetom pesniku, nije naročito bitno.

Danilo je odabrao svoje vreme i svoje mesto.