Bio sam jedan od neposrednih svedoka nastajanja “Bašte, pepela”, romana koji je Danila na velika vrata uveo u književnost. Ovaj roman na najbolji način pokazuje glavne karakteristike i kvalitete Kišovog književnog postupka. To je priča duboko lična, prožeta autentičnim, biografskim sećanjima na sopstveno detinjstvo.
Šezdesete godine prošlog veka, vreme kada je Danilo pisao “Bašta,pepeo” bile su u kulturnom životu Beograda zanimljive i ispunjene događanjima. Književne večeri na Filološkom fakultetu, u čuvenoj “četrdesetpetici” okupljale su brojne talentovane pisce, časopisi “Delo”, “Savremenik”, “Književne novine” i naročito “Vidici” predstavljali su značajnu mogućnost za afirmaciju novih imena. Dobra priča ili pesma, nalazila je odjek u kulturnoj javnosti. Gotovo da se u vazduhu osećala želja za promenama, za društvenim reformama, za otvaranjem u kulturi. U odnosu na ostale komunističke režime nesumnjivo smo imali više slobode, ali slobode nikad nije dovoljno. Preko umetnosti rušile su se i neke naizgled nedodirljive političke barijere. Tih godina, 63’ i 64’ gotovo istovremeno, u “Prosveti” objavili smo svoje knjige, neko prvu, neko drugu Borisav Pekić, Mirko Kovač, Brana Šćepanović, autor ovih redova. Imali smo slične poglede na književnost, donekle slične uzore, podjednako smo učili na domaćoj i evropskoj književnoj tradiciji. Nije zato čudo da smo se počeli družiti, da smo napravili nešto poput književnog kružoka.
Sastajali smo se naizmeničnmo kod Pekića, u Danilovoj garsonjeri, kod mene. Razgovarali smo o svemu: od politike do pisanja, ali smo najveći deo vremena provodili u čitanju svojih novih rukopisa i njihovoj kritičkoj analizi. Mirko Kovač je zabeležio svoje utiske o izgledu Danilove garsonjere u koju se ovaj preselio pošto je napustio Studentski grad: “Ušli smo u hladan sobičak. Prozor beše zatrpan krpama i starim novinama, a posvuda razbacane knjige i stari časopisi. Zapazih nekoliko knjiga ispod staklenog zvona - to je ona staklena kupola pod kojom se u kafanama čuvaju namirnice, mahom pihtije, paštete, već spremljeni sendviči, proja itd. Upitah zašto su tu sklonjene samo neke knjige? ’Stalo mi je do tih knjiga, a to je jedini način da ih sačuvam od pacova’, rekao je. A evo kako Mirko opisuje jedan od svojih prvih susreta sa Kišom: “Pušio je tako sladostrasno, bezmalo pohotno. Pio je čaj sa rumom. Prstima obeju ruku istovremeno bi pročešljao gustu i bujnu kosu. Imao je azurno plave oči, prijatan glas i neku lakoću u ophođenju. U jednom je trenutku razvezao šal i zavalio se na naslon. Blago se osmehnuo i rekao: ’Ovo nije moj mantil, ovo nisu moje cipele!’ A zbilja je puhalo, košava je zviždala iza prozora brišući pustim beogradskim ulicama. Sve se njihalo. Tada je zavrnuo džemper i pokazao mi da je između potkošulje i tog grubo štrikanog džempera udenuo ’Vidike’, književni list studenata beogradskog univerziteta; tu ga je udenuo da bi mu štitio prsa. U tom listu čitao sam njegove tekstove; bio sam očaran”.
Pekić je takođe na više mesta u svojim dnevnicima zabeležio neke od utisaka sa naših susreta. Jedan mu se posebno urezao u pamćenje: “Tu su Mirko i Filip. Čita se rukopis ’Bašta, pepeo’. Trebalo je da čujemo samo odlomak romana, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što je preostalo. Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suza za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh je tek alibi odrasla čoveka). Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti... I po drugi put mislim, sa zavišću koje se ne stidim: ’Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao’”.
Pekić je tačno zabeležio. Kako je odmicalo Danilovo čitanje rukopisa romana “Bašta, pepeo” osećali smo da prisustvujemo nečem veoma značajnom, izuzetnom, da se pred nama otvara jedan novi svet koji opčinjava, u kojem mali Andreas Sam traga za pravim likom svoga oca u izgubljenom svetu detinjstva opisanog majstorskim perom našega prijatelja, velikog pisca.
Po sopstvenom priznanju Danilo je postao pisac pod uticajem “podmuklog dejstva biografije”. Nosio je, kako sam veli “pečat različitosti”, otac mađarski Jevrejin, majka Crnogorka. U toku Drugog svetskog rata svakodnevno se, kao dete nalazio u ponižavajućem položaju, živeći u strahu, gladan, sa osećanjem nepravde. Otac je samo sretnom igrom slučaja izbegao fašistički pokolj na Dunavu, da bi kasnije bio odveden u Aušvic - odakle se nikada nije vratio. Od ranog detinjstva Danilo je počeo da traži razloge takvog stradanja. Očeva sudbina, “potraga za izgubljenim ocem”, logori kao proizvodi totalitarnog sveta, to su Danilove opsesivne teme, od “Ranih jada” preko “Bašta,pepeo”, “Grobnice za Borisa Davidoviča” do “Enciklopedije mrtvih”.
Danilo, koji nikada nije potpuno i do kraja pripadao boemiji zadržao je čitav život potrebu za kafanskim druženjem što je zapravo bilo bekstvo od samoće, od nekog unutrašnjeg demona. A taj demon dolazi upravo odatle, iz biografije, iz nesretnih okolnosti njegovog detinjstva, bežanija, prisustva smrti, očeve bolesti i nestanka u Aušvicu, svega onoga što je izrastalo u jedno opšte osećanje bespomoćnosti i straha, ali ne nekog običnog već onog dubokog, misterioznog, sveprisutnog, da citiram samoga Danila, »egzistencijalnog straha«.

NESUĐENI NOBELOVAC
Danilo Kiš je pisac čija se dela prevode i čitaju širom Evrope. Godinu dana posle Danilove prerane smrti boravio sam u Stokholmu. švedski pisac, tadašnji predsednik švedskog PEN-a Gabi Glajšman koji se upravo u to vreme pripremao za pisanje biografskog romana o životu Danila Kiša, uveravao me da je Danilo Kiš bio jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu i da ga je samo prerana smrt onemogućila da to prznanje dobije. Danilo Kiš pripada onoj malobrojnoj grupi pisaca čija se popularnost i ugled posthumno ne smanjuju nego uvećavaju što je najbolji dokaz da je reč o piscu izvan kategorija, piscu ervopskog i svetskog ranga.