PESNIK, prozaista i esejista iz Novog Sada Laslo Blašković (1966) za roman **Madonin nakit**, dok je još bio u projektu, dobio je književnu stipendiju Fonda **Borislav Pekić**, što je bio pouzdan znak da je reč o ozbiljnom delu.
To potvrđuje i kritičar Zoran Paunović koji ističe da se ovim romanom Blašković potvrđuje **kao jedan od najznačajnijih novijih srpskih romansijera**.
- Čitljiv i zavodljiv, dok nam predočava slojevitu priču o nesporazumima iz (ne)svakidašnjeg života, ovaj roman je istovremeno i duboko ukorenjen u najbolje tokove moderne prozne tradicije - kaže Paunović. - Otud u **Madoninom nakitu**, na primer, džojsovski precizna veština sinhronizacije lajtmotiva koji nepogrešivo pronalazi svoje mesto u mozaiku celine; nabokovljevski razbokoreni estetizam rečenice koja uživa, ali ne umire u vlastitoj lepoti; melanholični cinizam u kojem se kao kod Kiša oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen. Sve to, uz obilje drugih suptilnih igara, za više čitanja i odgonetanja, sliveno je u skladnu celinu. Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu se bolje no ikada ranije. I još nešto: protagonisti **Madoninog nakita** pali su dovoljno nisko da bi na prividnu uzvišenost i samobitnost ljudskog jada mogli da pogledaju s aristokratske visine.
Inače, priča se događa ovih dana, u novosadskom književnom miljeu, a glavni junaci su pisci i kritičari čija su imena malo izmenjena, ali se lako mogu prepoznati.