Ne postoje Zemunci koji nisu neko lepo, mirno i porodično vreme proveli na keju pored goropadnog Dunava. To mesto, zaštićeno senkama vekovnih drvoreda prava je oaza mira i mesto za tihe, odmerene korake onih koji traže mir u današnjem urbanom načinu života.

GOROPADNI DUNAV

Fotograf i pisac Miroslav Ranković pomogao nam je da dosegnemo neke stare, zemunske priče, dugo je skupljao podatke i istraživao prošlost grada. Neka od svojih saznanja podelio je sa "Beogradskim pričama". Ovog puta pripovest počinje sa istorijom Zemunskog keja.

- Zaista su retki oni koji znaju kada je nastao ovaj kej, a obala je prvi put ozbiljno utvrđena - kaže Ranković.- Podsećamo, tokom prošlosti Zemun je često bio plavljen izlivanjem Dunava. Daleke 1876. godine katastrofa koju je reka donela bila je nezapamćenih razmera. Ni najstariji tadašnji Zemunci nisu pamtili da je vodena pošast donela toliko veliku štetu. To je primoralo gradske oce da osmisle neki snažniji odgovor na nedaće koje je i ubuduće mogla da im priredi velika reka, i bili su primorani na energičnije delanje.


Ranković objašnjava da je tada doneta odluka da bude izgrađena obaloutvrda.

- Za tu svrhu poslužila su sredstva iz Krajiškog investicionog fonda - podseća Ranković.- Pored obaloutvrde, izgrađeno je i lepo šetalište kraj Dunava. Obimni radovi trajali su 1888. i 1889. godine i od tada je neukrotiva reka ipak ostala mirna, ne ugrođavajući zemunske stanovnike.

Pročitajte još - Beogradske priče: Stare kapije varoši Zemuna

STARI ŠLEP

Dok stojimo na desnoj dunavskoj obali, onoj bližoj Zemunu, Miroslav Ranković ne propušta da dopuni priču. Ovog puta "meta" pripovedača je stari šlep, brod koji dobro pamte svi koji vreme provode na Zemunskom keju.

- Jednom davno, u Austougarskoj sagrađen je moderan i lep šlep, brod koji je za ondašnje prilike bio reprezentativan - kaže Ranković.- Skromni istorijski podaci govore da je tokom kraja 19. i početkom 20. veka prevozio različite tovare Dunavom preživevši oba svetska rata i tako sve do zaslužene penzije koju je doživeo upravo u Zemunu.

Dugo je služio kao plutajuća marina i siguran vez za zemunske alase i nautičare. Na njegovoj palubi otvoren je i bife u kojem su mnogi gosti provodili dane uživajući u mirisu Dunava i osveženju.

I tako, decenijama unazad, zajedno sa živeo je stari šlep zajedno sa Zemunom, odlolevajući vremenu. Pre nekoliko godina zamenio ga je noviji i moderniji, a stara lađa otišla je na poslednje putovanje u istoriju u kojoj će ostati zabeležen po mirisu drveta i emocijama koje su se rađale na njegovoj palubi.

- Ima ga na mnogim slikama i fotografijama zemunskih umetnika - zaključuje Ranković- Bogami zabeležen je i u pojedinim pesmama za koje se nadamo da će živeti večno.

KUHINjA I ČORBA

Početkom devedesetih godina prošlog veka na starom šlepu dograđena je i kuhinja, pa je ostao zapamćen i jedinstven i po mirisu riblje čorbe zbog koje su mnogi dolazili iz drugih, udaljenih delova grada.