Komentar: Kosti

NA samo 15 kilometara od centra Beograda, u Padinskoj skeli, leže tone, možda i stotine tona životinjskih kostiju. Na temperaturi od -1 celzijusa nadaleko se oseća njihov smrad. Meštani kažu, one na površini su oglodane i ispijene, ali ispod ima ostataka koji i smradom opominju. Planine i brežuljci zaliveni su tečnošću iz cisterni kojima je nekadašnja veterinarska ustanova za preradu životinjskih ostataka "Glutin" sirovinu hemijski omekšavala radi lakše prerade.

Ta moćna hemija što rastvara kosti natopila je, baš kao i životinjski ostaci, kanal Vizelj, na čijoj obali se ova neverovatna, nedostojna i po život opasna deponija nalazi.

Dok širimo istinu kako zasuti NATO bombama umiremo od raka, bezdetni, depresivni i siromašni, neki od nas to užasno mesto iz futurističkih filmova koriste za "ersoft". Za simulaciju ratovanja sa replikama oružja....

PROČITAJTE I:KOMENTAR: Ilegalci

Prva reakcija na saznanje da neko može da se igra rata, pa još ovde, izaziva otpor, osudu, bes. Ali baš kao što životinjski ostaci smrde iz dubine, razgrnite površinu i zapitajte se da li je to najstrašnije. Videćete da nije.

Mnogo gore je što mi, nazovinormalni građani, već 15 godina trpimo taj užasni otrov na svojim kućnim pragovima. Tolerišemo nezainteresovanost onih koje plaćamo da brinu o našem zdravlju i aplaudiramo njihovim političkim stavovima.

Kako smo dospeli u položaj ljudi pred kojima se za opisanu katastrofu nenadležnim proglašavaju ministarstva za zaštitu životne sredine i za poljoprivredu? Mrtvi se prave i u gradskim službama, u Agenciji za zaštitu životne sredine, sekretarijatima za inspekcijske poslove i komunalnu policiju. Ni od koga ni izvinjenja ni obećanja.

Ovakva neodgovornost zrači i razara društvo taman kao zloglasni uranijum.