"Da kojim slučajem postoji vremeplov, najradije bih prošetao sa vama na putovanje pred sam kraj 19. veka, u živahan grad sazdan od ljubavi, u Zemun. Šetali bismo zajedno i uživali u pogledu. Zajedno bi se čudili i zapitkivali prirodu u želji da saznamo šta se u međuvremenu desilo sa njom."

Ovim rečima pisac i fotograf Miroslav Ranković počinje obraćanje publici na druženjima i poetskim večerima koje organizuje, kao i na društvenim mrežama. Ranković je osvedočeni zaljubljenik u Zemun, traga za njegovim tajnama, ali ih ne čuva ljubomorno za sebe, već munjevito juri da ih podeli sa publikom. Zemun nije ničiji, reći će on, on je tema ljubavi svih nas.

Ovog puta marljivi narator nas je odveo na kraj 19. veka.

Pročitajte još - Beogradske priče: Srce starog Zemuna

- Zamislite kako ondašnji Zemunci zahvataju vodu iz Dunava - počinje Ranković pripovedanje za "Beogradske priče".- Zatim je odnose do svojih kuća. Ovu vodu dodaju uz kišnicu i mešaju sa vodom iz banarica ( plitkih bunara). Potom je koriste za kuvanje, pranje, a kada je puste da se nataloži - čak i za piće. I tako sve do poslednje decenije 19. veka... Do časa kada zemunski dobošar (ondašnji voditelj informativnog programa), na raskrsnicama ulica ne objavi novu zapovest. Gradski fizikus, lekar zadužen za javno zdravlje, Sava Nedeljković, zabranjuje da se dunavska voda koristi za piće. To je bio jedini način da se spreče bolesti koje su se prenosile prljavom i zaraženom vodom, a bar je Zemun u to doba pamtio velike epidemije, naročito posle čestih i razornih poplava.

Na sreću, tadašnji gradski oci bili su upoznati sa načinom na koji su varoši bile snabdevane vodom u susednom Banatu. Zajedno sa naprednim trgovcima i zanatlijama angažuju preduzimača "Noj-Šlos" iz Vršca koji buši prvi bunar u dvorištu jednospratnice Zemunske štedionice koja je dvorište delila sa Hotelom "Grand". Uvidevši kvalitet bistre i hladne vode, 1896. godine kupuju garnituru za bušenje i angažuju inženjera Dragutina Krapusa koji sa nekoliko radnika otpočinje bušenje bunara.

Bunar u Zemunu, foto V.Danilov

- Prvi je izveden u parku sa cevima prečnika 62 milimetra do dubine od 31 metra - dodaje Ranković.- I tako još 144 puta! Na taj način nastalo je još toliko arteskih bunara. Montirani su nadzemni delovi sa velikim točkom, rešetke i visoke lule. Grad je prosperirao kao i ondašnji lekari koji su prevencijom podsticali nivo zdravlja. Bunari postaju omiljena svratišta za sve. Postali su omiljena okupljališta, jer se uz bistru i pitku vodu dobijao po koji savet, vest ili voćka iz obližnjeg dvorišta.

Pored nekih bunara uskoro niču i klupe, a kraj njih i mnoge ljubavi koje su nastavile da žive svoj život zajedno sa mestom gde su i začete.

Pročitajte još - Beogradske priče: Kako je nekada išao put od Zemuna ka Beogradu

- Da bismo sačuvali od zaborava svega nekoliko bunara koji su danas zapušteni, spremni smo da pokrenemo širu akciju - zaključuje Ranković.- Zemunci imaju jaku veru da bi mogli da sačuvaju spomen na jedno vreme za niz generacija kojima to dugujemo.

Bunar u Zemunu, foto V.Danilov

ZEMUN MOJ VOLjENI GRAD

Zajedno sa hiljadama Zemunaca Miroslav Ranković marljivo skuplja sve stare fotografije Zemuna i obogaćuje ih novim kadrovima. Prateći modernu tehnologiju, to čini na fejsbuk stranici "Zemun moj voljeni grad".

Ako se desi da u praskozorje vidite samo jednog čoveka na kupalištu Velikog ratnog ostrva - Lidu, i to u ovo, zimsko doba, to je sigurno Ranković koji sa fotoaparatom u rukama strpljivo čeka izlazak sunca.