BEOGRADSKE PRIČE: Romantičan pogled na Beograd

Fotografi su drugačiji od ostalih umetnika ili zanatlija. Oni za svoje delo najčešće imaju samo trenutak dovoljan za hvatanje delova večnosti. I to je to.

Jedan od onih koji to maestralno radi je Dragan Bosnić, autor brojnih monografija i knjiga o Srbiji i Beogradu, međutim, "Beogradske priče" već drugi put poklanjaju pažnju njegovom veštom pogledu na grad ali - kroz prizmu pripovedača, više nego fotografa. Iako nije običaj da na ovaj način citiramo sagovornika, na ovom mestu puštamo jednu njegovu priču koju je objavio u knjizi "Kraj beogradske kaldrme". Priča naslovljena kao "Suton na Bregu razmišljanja" podsetiće neke stare Beograđane o romantičnoj vrsti udvaranja, nastaloj gotovo kroz snoviđenje, a mlađim čitaocima će pomoći da dosegnu neke mudrosti onih koji su živeli pre njih, a bili su možda sporiji, ali zato temeljniji i, čak, mudriji.

A priča teče pitko...

- Postoje mesta kojih se sećamo celog života. Na nekima se dogodilo nešto jako važno, a na nekima je ceo naš život u jednom kratkom momentu blesnuo kao sunčev zrak kroz procep oblaka sumornog zimskog dana. Ta mesta su uglavnom strogo lična, ali postoje posebno inspirativna mesta koja podjednako uzbude velike vizionare i domaćincu premorenu od kuhinjskih poslova. Jedno od takvim mesta svakako je i kalemegdansko šetalište, koje od francuske ambasade vodi ka Pobedniku. Doba dana - kasno popodne. Stare meraklije, Turci, imali su profinjen osećaj da nekim mestima daju pravo ime. Kalemegdanski plato, okrenut zalazećem suncu, oni su nazvali Fićir bair. Njehovi najposvećeniji sledbenici u meraku, Srbi, to bi preveli kao Breg razmišljanja. Dok sedite na ovom bajkovitom mestu, omamljeni šarama koje nisko sunce pravi po nebu i dvema rekama, misli vam često krenu neobičnim putevima.

Povremeno bacim pogled na damu koja sedi na klupi pored mene i kroz poluzatvorene kapke uživa u istom prizoru. Možda bi ovo popodne dobilo sasvim drugi tok, kada bi lepoj dami samo rekao:

- Zar ne mislite da bi bilo tužno da se ovo popodne završi samo zalaskom sunca?

- Molim?

- Ništa, samo vam upućujem poziv na jedno piće. Recimo na "Kalemegdanskoj terasi".

- Dečko bi da smuva nešto na brzaka?

- Ne, nikako. Dan je predivan, mesto još lepše, a vi mi savršeno zaokružujete viziju raja.

Bila je toliko zbunjena da nije ni reagovala kada sam joj ovlaš dodirnuo prste na ruci, koja se nalazila u opasnoj blizini mog ramena. Za jedan kratak momenat joj se zenica raširila, ali ruku nije pomakla. To je bilo dovoljno da reči poteku kao prolećne vode ispod savskih mostova. Pričao sam joj o Keltima koji su na ovom istom mestu pričali o ljubavi mnogo pre nego što su Rimljani razapeli Hrista u dalekoj Palestini. Nagovestio sam joj da je možda rimski legionar baš ovde muvao neku plavu snađu koja je došla sa druge strane Karpata.

Začuđen pogled je polako nestajao s njenog lica i pretvarao se u osmeh zainteresovane ženke. Suton je svoju čaroliju preslikao preslikao na njeno lice i ja sam osetio kako u meni zaljubljeni tetreb širi krila. Pričao sam joj priče koje je želela da čuje, a to je pojačavalo plamen u njenim očima, koje me je raspamećivao do kraja. Ta razbuktala spirala emocija u trenutku je svela ceo svet na jednu kalemegdansku klupu...

Iz sanjarenja me je prenuo glas dame koja je sedela kraj mene:

- Zar ne mislite da bi bilo tužno da se ovo popodne završi samo zalaskom sunca...

PET DECENIJA PRIPOVEDANjA

Bosnić punih pet decenija govori rečju i foto-aparatom. Prema rečima Vladimira Roganovića, on je "fotograf, putopisac, novinar, pre svega skitač po vlastitom duhu i izboru". Od Palilule do Zemuna, od Đerdapa do Kablara, od Trsta do Komiže... Njegov stvaralački prostor podseća na kaldrmu bez kraja... Važno je da fotografija bude "selektivno oko".