Beogradske priče: Vagoneti, šine i liftovi za ugalj

DAVNE 1930. godine nastalo je zdanje Zadužbine Nikole Spasića, koje danas dominira Knez Mihailovom, ali i ulicom posvećenom ovom zadužbinaru. Iako smo u najstrožem delu grada, pogled radoznalog posmatrača priziva zaboravljene prizore, pa tako i mi kročimo u kapije u koje najčešće ne ulaze šetači iz "Kneza".

Na kapiji od kovanog gvožđa ulazimo u dvorište na adresi Nikole Spasića 2 i 2A. Prvo što nas očekuje jesu šine uskog koloseka, koje podsećaju na one kojima se kreću rudarski vagoneti. Omaleni kolosek se račva i vodi na dva odvojena dela živopisnog, ali zapuštenog dvorišta.

PROČITAJTE JOŠ - Beogradske priče: Nostalgija za „ćirom“

Jedna ljubazna starica sa terase na prvom spratu gleda ka nama, a shvatajući da smo neuobičajeni posmatrači, rado razgovara sa nama. Pitamo je čemu su služile šine. Vrlo odmereno i upućeno, ona počinje priču. Podučava nas da je zdanje napravljeno 1930. godine, a zatim i kako je izgledao život ovde u to, predratno vreme.

- Šine su služile da bi u vagonetima dovozili ugalj - kaže ona.- Sećam se da smo te voziće zvali "japaneri", ali ne znam ko im je nadenuo takvo ime.

Vidimo da su nekada vagoni dosezali do ulaza u velike podrume koji su služili kao skladišta za ugalj. Druga dama koja stanuje ovde, Jelica Tešić, pokazuje rukom ka velikoj, metalnoj konstrukciji koja je sa spoljog dela zgrada vodila ka vrhu petospratnice.

To je deo koji je služio spoljnom liftu, koji su tadašnji Beograđani često zvali i "teretnim". Ovde postoje dva takva sistema za podizanje teškog tereta.

- Lift je bio direktno povezan sa podrumom - kaže Tešić.- Kofu sa ćumurom iz podruma bilo je lako napuniti ugljem i ovakvim liftom podići na sprat pa su tako stanovnici ložili svoje peći.

PROČITAJTE JOŠ - Beogradske priče: "Vilzonov" trg ispred Železničke stanice

Dabome, ukoliko bi se pojavila bilo koja druga potreba lift je prevozio sve terete koji bi bili potrebni žiteljima stanova na ovom mestu.

Tridesetih godina ovo je bio veoma umešno unapređenje urbanog života.

Blago oronule fasade na ulazima koji se nalaze unutar ulice, daleko od očiju posmatrača, govore o blagom nemaru ili još većoj nemaštini onih koji bi trebalo ovom delu da vrate sjaj iz tridesetih godina.

Tako stare šine još čuvaju "mirise" uglja od pre devet decenija, a zarđale, metalne konstrukcije podsećaju na teretne liftove koje je koristila ondašnja gospoda, nastanjena tik uz Knez Mihailovu. Bilo je to neko drugačije doba, kada je vreme, valjda, sporije proticalo, buka bila manja, liftovi sporiji, ali se opet, nekako, sve stizalo...

SCENOGRAFIJA

POSMATRAČ brzo uoči ahritekturu tipičnu za ono vreme, a sagovornici nam potrvđuju da je ovaj ambijent bio idealna scenografija mnogim filmadžijama. Snimali su ovde, kažu, iz svih delova sveta, dolazili su Britanci, Amerikanci...