Teško je zamisliti prizor u kojem na ogoljenoj, novobeogradskoj obali Save stoji samo jedna usamljena kuća. Ovo skromno zdanje stajalo je tu do kraja tridesetih godina prošlog veka, kada je konačno "istorija došla po svoje", a neugledni kućerak srušen.


PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: "Sudar" drvenih kocki i asfaltnih mašina

Pa ipak, priča je počela znatno ranije. Snimak ovog zdanja načinio je fotograf "Danske grupe", konzorcijuma dva preduzeća koja su nasipala oblast na kojoj se prostire današnji Novog Beograd. Nasipanje je počelo 1938, a okončano je tri godine kasnije, pred početak Drugog svetskog rata.


PROČITAJTE JOŠ: BEOGRADSKE PRIČE: Zaprege umesto frižidera

Iako je potonja, komunistička propaganda govorila kako je sve što je vezano za nastanak Novog Beograda nastalo pod njihovim režimom, istina je bila nešto drugačija. Celu oblast od današnjeg Brankovog mosta do Ušća, i potom prema Hotelu "Jugoslavija" nasuli su radnici ova dva preduzeća tokom poslednje predratne decenije.

Pre toga su ovde bile bare, starače i mrtvaje, koje su ovaj deo današnjeg prestonog grada činile krajnje nepristupačnim i neprijatnim. Uz obalu je dopirao drum koji je stizao do samog Ušća. A tamo se nalazila ova kuća i odatle sećanje na nju.

Bila je to preostala karaula iz koje su poslednji put Austrougari sa svoje teritorije upućivali zlokobne i namračene poglede ka tadašnjem Beogradu. Granicu je činila Sava, a ovde je već počinjalo "crno-žuto" carstvo, kako su ga još zvali.

Beograd je prestao da bude pogranični grad posle Prvog svetskog rata, kada se granice novonastalog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca pomeraju znatno severnije.

Po okončanju Velikog rata nismo bili sasvim sigurni na koji način bi grad trebalo da iskorači na levu savsku obalu, mada su ideje o takvom proširenju bile sve češće. Na kraju, radove na nasipanju otvorio je tadašnji predsednik Ministarskog saveta, odnosno vlade Milan Stojadinović 20. maja 1938. godine. Nekoliko godina kasnije, u februaru 1941. godine veliki arhitekta Dragiša Brašovan otvorio je dušu novinarima lista "Vreme", kada je obelodanio ideju da se podigne Novi Beograd, kao i da je planirano da u tom, modernom naselju bude nastanjeno oko pola miliona ljudi.

Kao i mnoge druge sjajne ideje i ovu je prekinuo Drugi svetski rat, da bi je kasnije ipak realizovale nove, komunističke vlasti. Na čelu tog projekta bio je Nikola Dobrović, za kojeg danas tvrde da je rodonačelnik Novog Beograda. Ipak, učešće Brašovana ne bismo smeli da gurnemo u istorijski zapećak.

Vraćamo se staroj kući. Do nje je u austrougarsko vreme vodio prašnjavi drum koji su ondašnji vlastodršci ove oblasti zvali Drum Marije Terezije. U slavu jedne od najvećih vladarki svog vremena, ova džada je dugo nosila njeno ime, sve dok i konačno put nije preseljen. U stvari, ako ćemo baš sasvim precizno, ostaci tog puta i sada vode kroz naselje koje zovemo Starim sajmištem, i to je centralna saobraćajnica koja prolazi kroz njega.

Tako se Marija Terezija povukla sa ovih prostora, kao i njeni potomci. Karaula je još poduže vreme ostala da samuje uz rečnu obalu, sve dok nije zasmetala radnicima koji su milionima tona peska nasipali celu ovu oblast. Tada je došlo vreme da i nju sruše.

Karaula je odživela svoj život, pregurala je jedan, veliki rat, ali je onda ostala nepotrebna za svrhu za koju je bila sazidana. Vojske i bojovnici su se povukli, granice su premeštene daleko od Beograda, a kuća je zasmetala onima koji su počeli da prave nasip koji je do danas ostao obeležje prestonice.

Tek poneko sećanje i stare fotografije podsećaju na mir nekog dalekog, letnjeg dana od pre osam decenija. I neki stari Beograd koji je u vreme kada je ovaj snimatelj stvarao fotografije - imao tek oko 300.000 stanovnika.

GEOMETRI

Prvo je trebalo valjano izmeriti i ucrtati sve koordinate koji će biti važni za nasipanje ove oblasti. A za taj posao su bili najvažniji geometri. Stari fotografi su sačuvali i njihov "tim" u "akciji" u vreme dok, verovatno, nisu ni slutili kako će danas izgledati ovaj deo grada.

BARE I KOMARCI

Svako ko se danas usudi da kuka što u gradu ima mnogo komaraca trebalo bi da zna da je Beograd bio veoma težak za život u predratnom periodu, pogotovo kada su ovi "krvoloci" u pitanju. Naime, novobeogradska strana bila je prepuna bara koje su, opet, bile odlično leglo za komarce.

Stare bare su bile obrasle trskom, i predstavljale su savršeno stanište za ove insekte. Istina, novobeogradska strana nije bila jedino leglo komaraca, jer je dugo na drugoj savskoj obali bila Bara Venecija, sve do druge polovine 19. veka, gde je ovih insekata bilo bezbroj, kao i na mestu današnje Bajlonijeve pijace, u dnu Skadarlije.

VRBAK

Ušće do kraja tridesetih godina nije bilo tako precizno određeno kao danas, već su se i Sava i Dunav često izlivali, pogotovo s proleća kada se otopi sneg, a voda učini da reke nadođu.

Tada je postojalo još jedno ostrvo, uz Veliko i Malo ratno. Zvalo se Vrbak, a njega su prvi novobeogradski urbanisti spojili sa obalom, pošto su nasuli kanal koji ga je od nje odvajao. Tako današnji šetači između Hotela "Jugoslavija" i samog Ušća u stvari koračaju kroz deo koji je do rata takođe bio omanje ostrvo.