BILO je to tridesetih godina 20. veka, kada su lađe pristajale uz desnu savsku obalu dolazeći pred Karađorđevu ulicu, trgovačku "žilu kucavicu" ondašnjeg Beograda. Gradski oci su shvatili da je dotadašnji pristan za brodove neugledan, a u velikoj meri i nepraktičan.

Obim trgovine je porastao i trebalo je napraviti pristanište koje bi bilo dostojanstvenije nego do tada, ali i funkcionalnije za sve veći broj brodova koji su "namenili" svoj teret beogradskom tržištu.

U savremeno doba ovde pristaju samo turistički brodovi, a trgovački su se "udomili" na drugoj strani Beogradskog grebena. Ovaj deo je prvobitno zamišljen kao najvažniji i zato što je bio zaklonjen od neumoljivih udara košave, koji su nekada bili znatno snažniji. Sa druge strane gledano, sadašnje lađe su „ipak“ otpornije na hiroviti vetar koji je starim plovilima stvarao nemale probleme.

Na obodima ove ulice, baš kao i sada, podno Kosančićevog venca kopani su lagumi, veštačke pećine u kojima je lagerovana roba.


Poplave

PRVOBITNO je obala bila znatno drugačija i bliža današnjoj ulici. U to vreme Sava se često izlivala, pogotovo tokom prolećnih dana kada bi se topio sneg, a voda nezadrživo nadirala.

1936.

Narastali grad je trebalo zaštititi od vodene pošasti, pa je prvo bila nasuta Bara Venecija, koja se prostirala na prostoru današnje autobuske i železničke stanice. Taj posao je okončan 1884. godine, kada je u naš grad uvedena pruga i napravljena zgrada Železničke stanice. Potom je na red, nekoliko decenija kasnije, stiglo i uređenje pristaništa.

Izgradnja nasipa

U posetu ovom delu grada poveo nas je kapetan broda "Kovin" Petar Antić, u skladu sa našom ambicijom da uključimo "vremeplov" kroz ovu oblast. Stoga jer je Antić kapetan najstarijeg turističkog plovila u ovom, evropskom delu Dunava. Naime, "Kovin" već treći vek plovi ovim vodama, budući da je porinut još davnih decenija s kraja 19. veka.

Najzad, pogled sa reke večito unosi drugačiju vrstu distanciranog mira, pripoveda o prošlosti ovog dela grada, zakriljenog Sabornom crkvom. Iako smo u centru metropole, opkoljava nas neočekivana tišina. Promišljeni kapetan otkriva još jednu tajnu toliko karakterističnu za ljude koji su proveli radni vek na reci. - Tišina je jezik bogova, sve ostalo su loši prevodi.


Pročitajte još - Beogradske priče: Siluete nekog drugog grada


Antić nas lagano uvodi i stare ambijente, pa podseća da je današnja Beton hala nastala između 1936. i 1939. godine, a ovog puta pažnju posvećujemo načinu na koji je napravljen nasip čiji završetak se i danas jasno vidi. Naime, tokom prvih decenija 20. veka voda je dopirala znatno dublje ka Karađorđevoj ulici, bezmalo do sadašnjih tramvajskih šina.

Kapetan Petar Antić

To je bio ambijent u kojem su lađe pristajale mnogo bliže lagumima, današnjim žargonom rečeno, magacinima ili stovarištima, u koje su lučki radnici odlagali robu.

Potom je zaključeno da su česte poplave postale ozbiljna pretnja radnjama i magacinima u ovoj ulici, pa su gradske vlasti odlučile da "odugraju" Savu nešto dalje, i da pobodu šipove koji bi grad štitili od nadošle reke.

- To je očigledno bio dobro odrađen posao - napominje kapetan Petar Antić. - Evo i danas se jasno ocrtavaju slova koja je u šipove utisnula nemačka fabrika, a na kojima piše "Union Dortmund".

Oslonac

BEOGRADSKE opštinske novine pišu o radovima dajući im veliku važnost. Tako, kažu da su radovi osmišljeni još 1931. godine, ali zbog nedostatka sredstava nisu započeti do 1936.

Planirano je da ovaj posao bude okončan tokom naredne tri sezone, a prvo je rađeno carinsko pristanište, kod Beton hale, kako bi se na njega, kasnije, nadovezalo putničko.

Pa ipak, gradnja nije išla lako, i uskoro su se isprečili problemi. Tako, 1940. godine ovaj list izveštava o poseti ministra saobraćaja Nikole Bešlića i predsednika Opštine grada Beograda Jevrema Tomića. Nastao je problem oko eksproprijacije zgrada u Karađorđevoj, pogotovo zdanja od Agencije državne rečne plovidbe i novoizgrađenog Mosta kralja Aleksandra.

"Pre dve godine je procenjeno da treba isplatiti dva miliona dinara, ali ta procena više ne važi", pišu novine. A odlaganje rušenja ovih zgrada odlagalo je izgradnju keja. Nije to bio jedini problem.

- Dok se ne uklone, ne mogu da se ankeruju zidovi koji su od gvozdenih talpi, nabijenih u čvrst teren pod vodom i među sobom spojenih, ali ne mogu da se pričvrste među sobom jer kuće smetaju - beleže ondašnji novinari. - Ako se kuće uskoro ne uklone, stručnjaci kažu da ove godine (1940), neće moći da nastave radove, to jest pristupe građenju putničkog pristaništa, nego, šta više, ni carinsko pristanište neće biti gotovo.

U to vreme je tunel iza Beton hale završen, ali su i oko njega postojale dileme, jer je prvobitno bilo zamišljeno da se na njegovom krovu postave bašte, što se ispostavilo kao besmisleno. Prolazak vozova, a u to vreme su aktivne bile parnjače, svakome bi veoma "upriličio" boravak u takvoj bašti.

Tek, izvesno je da su radovi koji su "izgurali" Savu na mesto gde danas protiče u najvećoj meri bili izvedeni u predratnom periodu, ali je doba tokom Drugog svetskog rata bilo vreme kada je posao i konačno bio završen.

Potiskivanje“ prošlosti

RIMLjANI I TURCI

LIST "Vreme" s kraja avgusta 1936. godine piše o katakombama na koje su naišli neimari uz obalu. Naime, tokom početka radova "pijuk radnika je nemilosrdno sekao opeku".

- Pre više dana ukazao se jedan svod - piše ovaj list. - Prišao je jedan inženjer. Otkopavanje je nastavljeno sa više pažnje. To je bila jedna od prastarih katakombi koju su Turci svakako upotrebljavali kao zatvor. Mračna, duboka sobica. Počelo je pretraživanje nekoliko kostiju, puno teških đuladi, lule. Nađena je i jedna para. Koliko se moglo videti iz vremena pre Hrista. Jedan delić istorije prastarog Beograda koji se onda, valjda, zvao Singidunum.

Graditelji i originalni žig fabrike

SPOMENIK LUČKOM RADNIKU

MONUMENT pored kojeg prolaze mnogi sugrađani šetajući ovom savskom obalom privlači pažnju, mada njegovu istoriju malo poznajemo. To je Spomenik lučkom radniku.

Kako objašnjava Neda Kovačević, autor dvotomne knjige "Beogradski spomenarnik", skulpturu je izradio vajar Radeta Stanković, delo je postavljeno ovde 1954. godine, a posvećen je obalskim radnicima poginulim u Narodnooslobodilačkoj borbi.

- Prema mojim saznanjima, model vajaru bio je jedan rvač iz onog vremena - otkriva nam Neda Kovačević tajnu do koje je došla tokom svojih istraživanja. - Bio je jedan od deset sinova iz porodice koja je živela na uglu Nušićeve i Kosovske ulice. Nažalost, nisam uspela da saznam njegovo ime, a bilo bi baš dobro da se neko priseti i tog, zaboravljenog Beograđanina. Sigurno je da bi njegova biografija bila veoma interesantna.

Predratne poplave

"KOVIN"

BROD "Kovin" je jedan od najstarijih u Evropi, a sigurno je najvremešnije turističko plovilo kod nas. Njime gazduje Jugoslovensko rečno brodarstvo, a Antić ne krije ponos što upravlja baš njime.

Beograđanima je manje poznato da, kada prolaze Brankovim mostom i ugledaju lepu plavo-belu lađu - gledaju istoriji u oči. Ovaj brod je "glumio" u Kusturičinom "Andergraundu" kao i u brojnim drugim filmovima.

- Brod "Kovin" je zaštićeno kulturno dobro - kaže Antić. Kada vozite ovakvu lađu, to je slično kao da ste plovili sa Ivom Andrićem ili bili na doručku sa Mona Lizom.