OD prve parne lokomotive koja je "zadimila" grad sa desne savske obale do danas prošle su tačno 134 godine. Od tada postoji zdanje Železničke stanice, koje svaki žitelj glavnog grada prepoznaje kao obeležje prestonice. Rimski brojevi na fasadi, koji podsećaju na to kada je stanica puštena u rad, samo dodatno zbunjuju neupućene, zbog toga što je tako ispisana 1884. godina.

Sad je došlo vreme da se rastajemo od svoje "štajge". Od tog doba milioni ljudi su kretali odavde nekim svojim putem, ili su se, opet, vraćali u svoj grad, željni mirisa staničnih perona koji leče melanholiju i obećavaju mir doma.


Pročitajte još: Zatvara se Glavna železnička stanica u Beogradu

NEMOGUĆE je nabrojati sve koji su ovde dočekani ili su, opet, ispraćeni odavde. Od kraljeva do generala, od sportista do umetnika, od vrhunske gospode do uličnih džeparoša... Ovde je dočekan Nikola Tesla 1892. godine, kada je jedini put dolazio u naš grad, i u njemu proveo dan i po. Odavde su fudbalski reprezentativci krenuli 1930. godine u Montevideo, ovde smo početkom 1931. dočekali načelnika Generalštaba Armije SAD Daglasa Makartura, kojem su se Japanci predali na kraju Drugog svetskog rata. Uz stanične perone, zaustavljao se legendarni "Orijent ekspres", spajajući Pariz i Istanbul, svi važni političari i državnici onog doba, stizali bi na ove koloseke.

U prvoj polovini 20. veka najviše međunarodne državne delegacije su u Beograd stizale železnicom, dok avijacija nije preuzela primat u prevozu diplomata. Tako je bilo dugo i posle rata. Drugi čovek komunističke Jugoslavije Aleksandar Ranković na ovom mestu dočekuje delegaciju francuskih solunaca koji posećuju svoje kamarate, a smenjuju se lideri socijalističkih zemalja iz okruženja, bugarski Georgi Dimitrov i rumunski Georgi Georgiju Dež. Komšije su, očigledno, imale više poverenja u železnicu.

Na ovom mestu, svoje poslednje putovanje okončao je i "najveći sin svih jugoslovenskih naroda i narodnosti" Josip Broz Tito, 1980. godine, kada je njegov kovčeg iz Ljubljane stigao u Beograd.

Foto: Foto-dokumentacija Borbe


BILA je ovo i "kapija Beograda", tokom mnogih decenija kada su ljudi iz unutrašnjosti dolazili u velegrad, u kojem su planirali da ostvare svoje životne snove. Prva dva koraka su bila - iskorak na peron i uzbrdica Balkanske ulice.

- Izgradnja pruge i zdanja Železničke stanice završeni su istovremeno i prve probe opterećenja obavljene su 18. i 19. avgusta 1884. godine - rekao nam je viši kustos Muzeja grada Beograda Darko Ćirić. - Tada je otvoren i Železnički most, koji i danas postoji.

U to vreme su ga zvali "Savski" i bio je prvi beogradski most napravljen od čvrste građe. Kako objašnjava Ćirić, proba je obavljena tako što je od stanice preko mosta prešla kompozicija sačinjena od devet lokomotiva i 24 kola napunjena šljunkom.

- Dan kasnije, 20. avgusta, puštena je u saobraćaj pruga koja je povezivala Beograd i Zemun - dodaje Ćirić. - Prvi putnici bili su kralj Milan i kraljica Natalija, na putu ka Beču. "Srpske novine" izveštavaju da je ovaj događaj ispratila svečana topovska kanonada, kao i klicanje oduševljene publike.

Odmah je za prvim vozom za Zemun krenuo i drugi, u kojem su bili članovi vlade i ostali visoki zvaničnici, da bi 23. avgusta krenule dve kompozicije novootvorenom prugom ka Nišu.


Odavde su fudbalski reprezentativci krenuli na put za Montevideo / Foto: Foto-dokumentacija Borbe


DUGO je i u posleratnom vremenu osnovno prevozno sredstvo bio voz, ubedljivo najjeftiniji i najsigurniji vid transporta. Starijim čitaocima nije teško da prizovu ambijent "žestokog sudara" gradskih i provincijskih navika raznolikih putnika. Oni, ruralno nastrojeni obavezno bi se izuvali čim uđu u kupe, masna hartija u kojoj je bila umotana piletina postajala bi dodatni dekor, a pospani učesnici radnih akcija pokušavali bi da odremaju na gornjim, rebrastim policama za prtljag koje su zvali "roštilj". Dabome, sredinom prošlog veka postojali su i vagoni koje nisu odvajali kupei, već su svi putnici boravili u jednoj velikoj prostoriji na točkovima.

Pročitajte još: Do voza samo preko Prokopa

Zdanje milicijske stanice (dugo je današnjoj policiji prethodila milicija) uvek je bilo puno. Nevešti dođoši bi očas bili odžepareni, a postojali su i specijalizovani milicioneri, koji su decenijama radili posao prepoznavanja onih koji su skloni ovom zanatu. Dabome, kad smo kod "zanata", pripadnice onog najstarijeg takođe su imale svoje "ispostave" na stanici, kao i u obližnjim parkovima.


Od 1884. godine beogradska železnička stanica bila je simbol prestonice / Foto: Foto-dokumentacija Borbe


STANICA je imala dve "institucije" čiji miris mlađi putnici nisu dočekali, a stariji nisu zaboravili. Bile su to čekaonica i bife, koji su pravili "presek" vaskolikog življa koji je nastanjivao nekadašnju Jugoslaviju. Nije tamo manjkalo ratara obučenih u jedino "izlazno" odelo, sa šajkačama i pantalonama iz nekog od prethodnih ratova, ali ni gospode kojoj revolucija nije izobičajila naviku da se na ulicu ne izlazi bez šešira i kišobrana.

U bifeu i velikom holu biletarnice, peći bubnjare su zimi grejale ozeble putnike, snažno suprotstavljene jakim gradskim snegovima.

Na peronima bi ih čekali amalini, uniformisani nosači, među kojima je bilo i onih koji su imali pločice na kojima pišu nazivi jezika na kojima "umešno" komuniciraju sa strancima.

Donedavno je odlazak na odsluženje vojnog roka bilo običaj i jedna vrsta javnog proglašavanja mladića odraslim čovekom. Tada bi momci još dugo mahali sa prozora vagona, dok su im dole, sa perona, odmahivali roditelji, drugari i uplakane devojke. Kada voz počne da nestaje u daljini, regrut bi još neko vreme gledao lepršanje maramica i uzdignute flaše sa rakijom...


Foto: Foto-dokumentacija Borbe


BROZ VOLEO "PLAVI VOZ"

PARNjAČA koja od 1984. godine stoji ispred zdanja Železničke stanice je prva lokomotiva koja je vukla Brozov "Plavi voz" od 1947. do 1957. godine. Na njoj i danas stoji oznaka serije "JŽ 11-022".

Tadašnji predsednik Jugoslavije voleo je da putuje svojim omiljenim vozom, i ostalo je zabeleženo da je njime prešao više od 600.000 kilometara, ne samo u tadašnjoj državi, već i u inostranstvu. Kada bi strani državnici dolazili u posetu, poput egipatskog vođe Gamala Abdela Nasera, stizali bi u Beograd avionom, a onda bi "Plavim vozom" išli ka Zagrebu i Puli, pa odatle na Brione.

Dugo je za građane Srbije voz bio osnovno prevozno sredstvo / Foto: P. Milošević


STARA POŠTA I VILZONOV TRG

ZGRADA Železničke stanice podignuta je prema idejnom rešenju Austrijanca Fon Flatiha, koje je razradio arhitekta Dragiša Milutinović. U vreme građenja je predstavljala jedno od najmonumentalnijih zdanja i simbola tadašnje kraljevske prestonice.

A prelepo zdanje koje je nekada krasilo Savski trg, koji se prostire ispred stanice, a koji je pre rata nosio ime Vilzonov trg, po američkom predsedniku Vudrou Vilsonu kojeg smo mi tada zvali Vilzon, bila je i zgrada pošte. Projektovao je veliki arhitekta Momir Korunović, ali njene raskošne fasade nisu izdržale savezničko bombardovanje u Drugom svetskom ratu.

Uveliko "ranjenu" zgradu "dotukao" je socrealistički stil arhitekte Pavla Krata, koji joj je dao današnji izgled.


Uz stanične perone, zaustavljao se legendarni "Orijent ekspres", spajajući Pariz i Istanbul


MDCCCLXXXIV

Uvek postoje oni koji "nisu pazili na času", pa tako i ima i Beograđana koji nisu učili rimske brojeve. Njih je posebno zbunjivao natpis koji stoji na ulazu u zdanje stanice, jer je ispisan baš na taj način.

Brojevi MDCCCLXXXIV označavaju godinu kada je stanica izgrađena, a to je 1884.