Beogradske priče: Kraj beogradske kaldrme

ISKUSTVO je nalaženje kratkog puta dugim lutanjem. Uz ovu misao počinjemo putopis kroz prošlost ovog grada i stasavanje fotografa, pisca i svestranog umetnika Dragana Bosnića, koji „ipak“ najviše voli da ga zovu profesionalni lutalica.

Zaista, vraćanje u prethodne decenije, u knjizi "Kraj beogradske kaldrme", mnoge će sentimentalno uznemiriti, što fotografijama, što upečatljivim pričama i dosetkama.

Počinjemo njegovim detinjstvom i opisom šezdesetih godina prošlog veka...

SUNČANA STRANA

Ovu dekadu Bosnić pamti kao "mir osunčanih ulica, neopterećenih saobraćajem, koji je remetila samo buka mališana".

- Očevi bi odlazili na posao, majke spremale ručak, a potom bi sa stoličicom i kafom izašle na ulicu da razmene abrove sa komšinicama. Tamo su ih čekale starice, koje su dan provodile na sunčanoj strani ulice, sedeći na malom tronošcu i svakom prolazniku nazivale Boga, kako je bilo uobičajeno u njihovom planinskom zavičaju. Činilo se da je cela planeta tada živela na sunčanoj strani ulice.

Naš sagovornik šezdesete godine često pominje kao lepe godine u Zemlji čuda. "Nije to bilo vreme izobilja, pre vreme snova. I vreme kada je svako imao šansu da dosegne svoj san."

Pročitajte još - Beogradske priče: Čudesni slojevi dorćolske "arheološke torte"

- Do sredine šezdesetih Beograd još nije bio velegrad - dodaje Bosnić. - Na Novom Beogradu je bilo samo nekoliko starih paviljona pored stare pruge, a na mestu gde su sada blokovi bile su močvare koje su danonoćno nasipane peskom iz Dunava. Zemun je i tada bio varoš za sebe, strogo odvojen od Novog i starog Beograda. Banovo brdo, Karaburma, Rakovica i Banjica bili su mala naselja na dalekoj periferiji grada.

Masovno naseljavanje perifernih beogradskih brda počelo je početkom sedamdesetih godina. Do tada je većina beogradskih ulica već bila kaldrmisana. To nije bila ona džombasta, haotična turska kaldrma, ulice su bile pokrivene granitnim kockama, koje su poređane kao riblja krljušt.

- Krajem te decenije narodna milicija je polako počela da se koška s narodom koji je do tada bezrezervno branila. Narodna vlast je procenila da bi te kocke, koje su se lako vadile, bile snažan argument u rukama naroda, pa su ulice brže-bolje presvučene asfaltom.

Vremena su se postepeno menjala, pa Bosnić beleži i prve korake progresa koji su imali svoje dvojako dejstvo. Prvo se priseća sjajnog Borislava Pekića, koji je govorio kako je ekonomski prosperitet destruktivan i daje ljudima vremena da izmišljaju sve potrebe i nove želje.

- Tarapana u našem malom stanu počela je kada su nam se uselili telefon i televizor. Gluposti koje su imale ograničen domet, telefonom su se prenostile progresivno. Televizija je zabrljala do kraja i omogućila da gomila gluposti postane vidljiva.

Proces koji naš sagovornik upisuje u sedamdesete, do danas je kulminirao.

"KAPITAL"I MANIFEST

ŠKOLOVANjE šezdesetih i sedamdesetih imalo je svoja autentična pravila, kojih se naš sagovornik jasno seća.

- Gradivo je bilo prilično tanko i bilo je dovoljno čuti ga na času i, sa onim što ostane u glavi, možeš da dobiješ pristojnu ocenu. Muka je bila što su roditelji očekivali da bar nekoliko sati dnevno sedim i učim. Oni su ozbiljno shvatili izjavu njihovog lidera: "Učiti, učiti i samo učiti".

Ljubav prema stripovima u ono doba đaci su morali da kriju. Bosnić je imao posebne metode.

- Roditeljsku kontrolu sam zaobišao tako što sam desetak svezaka "Asteriksa" ukoričio i rekao knjigovescu da na korici utisne zlatotiskom "Karl Marks - Kapital". "Iznogud" je ukoričen kao "Rani radovi", a "Umpah Pah" je postao Manifest komunističke partije. Majčin Manifest je bio knjižica, pa je u čudu gledala moj Manifest, koji je težio nekoliko kilograma.

Smenjuju se mudrosti našeg sagovornika koje je, kao marljiv kolekcionar, skupljao. Tumačeći "foto-nauku" kojom se bavio, setio se reči svog profesora: "Ako kopiraš jednog majstora, ti si plagijator. Kada kopiraš deset majstora, baviš se istraživačkim radom."

Slušao je dobronamerne savete i tako došao do toga da "nikako ne treba zatvarati usta onome ko ti otvara oči", a da je "mudrom čoveku svaki dan praznik".

Ipak, posebno mesto, kojim ćemo zaključiti ovu priču ilustrovanu fotografijama koje je snimio Dragan Bosnić, ostavićemo kafanskim doktoratima, kako ih je prozvao.

Pročitajte još - Beogradske priče: Pariguz za teške rane junačke

KAFANSKI FILOZOFI

- Glavno vrelo dobrih priča su male, zadimljene kafane, koje polako nestaju - nastavlja pripovedanje naš sagovornik. - Jedna takva, sa olajisanim podom i neprekidnim radnim stažom od jednog veka, nalazi se na Ibarskoj magistrali. Puna je kamiondžija, seljaka koji čekaju autobus i okolnih danguba. Trenutno su novinari najbrojniji gosti. Ljudi od pera rado zalaze u kafane, jer tvrde da će duže i lepše da požive kao dobro baždareni alkosi nego kao traumirani novinari. Neki piju iz dokolice, neki od sreće, a najviše je onih koji piju od rane zore. Alkohol sigurno neće rešiti njihov problem, ali sigurno je da neće ni koka-kola.

Poznavaoci boemštine smatraju da su najveća dela naših pisaca nastala u kafani, ali da su, nažalost - najveća nestala u kafanskom dimu.

Kafane u Srbiji su hramovi kulture, gde s malo talenta i znatno više vina prosečan skriboman nadmaši Hemingveja, koji je više čukao čašice nego u pisaću mašinu. Kada uđeš u kafanu nikoga ne poznaješ, a iz kafane izlaziš s pobratimom, kumom i rođakom. Boem Joca, koji je autor ove priče, kaže da on obično i ne pije, osim kada je sam ili se nađe u dobrom društvu.

Do kraja dopričati sećanja i živopisne Bosnićeve priče nemoguća je misija. Nekako slično misle i njegovi drugari. I dalje se sličan "ansambl" okupi na kafanskim skupljanjima, a za kraj ostavljamo mudrovanje jednog od njih.

U međuvremenu je Beograd izrastao iz setnih šezdesetih i sedamdesetih, a ugazio u, kako kaže Bosnić, "mračne devedesete i crnu rupu novog milenijuma".

Nedavno su Mileta Otrova pustili da prospe svoju "dnevnu dozu" po zasluženom nadimku. A on veli kako ga je juče zaustavila neka TV ekipa, pa su ga pitali šta misli o nasilju nad klincima. Uzme onoj klinki mikrofon da ne zbriše kad krene, nakašlje se i počne: "Najveći krivac je televizija. Nekada su se tokom prepodneva prikazivali "Neven", "Fore i fazoni", "Poletarac", "Na slovo na slovo". Danas se u tom terminu prikazuju najprizemniji holivudski filmovi u kojima se ljudi ubijaju kao skakavci. Doduše, postoji upozorenje da ti filmovi nisu za mlađe od 16 godina, ali to je za klince koji su najčešće sami kod kuće pravi izazov."

Dragan Bosnić

KOSMOPOLITIZAM

Vraćamo se nazivima Beograda, od Singidunuma naovamo. Bio je Alba Greka, Vajsenburg, uz još desetak naziva.

- Sa nazivima se često menjalo i stanovništvo. Kada su Turci osvojili varoš, srpski živalj su preselili u Stambol. Slične planove su imali i Austrijanci i Nemci. Srbi su, uprkos brojnim progonima i seobama, ipak opstali. Možda je zato Beograd jedini pravi kosmopolitski grad na ovoj planeti. Ne po broju, nego po nečuvenom stradanju i prkosu da ostane na tom izuzetnom mestu.

DETINjSTVO I STASAVANjE

GOVOREĆI o Beogradu od pre skoro pet decenija, Dragan Bosnić pominje da je to bilo doba pre nego što je izmišljen pubertet.

- Tokom leta, gradska deca su "uvaljivana" familiji na selu. Ko je otišao kod babe i dede, bio je na dobitku. Sa tetkama i strinama je bilo mnogo teže... Sećam se da su mi stričevi i tetka obično prvog dana odmora uzimali cipele, da ne bih skitao po okolnim selima. Majka je dolazila dan pre kraja raspusta, vidala mi je nebrojene ogrebotine, vadila trnje iz nogu i vraćala cipele. Prvih dana u školi su gledali moje letnje suvenire, ubeđeni da sam došao sa ratišta a ne sa odmora.

LETA NA GARDOŠU

GARDOŠ je danas elitni deo Zemuna, a šezdesetih godina tu su bila sirotinjska dvorišta, popločana ciglom, sa česmom na sredini, poljskim klozetom u dnu i desetak stanova koji su se praktično svodili na jednu sobu.