Beogradske priče: Komšije sa druge planete

Kao stanari Savamale, dve godine smo se u svojim parkovima, kod autobuske stanice i pored Ekonomskog fakulteta, mimoilazili sa migrantima koji su tu našli privremeno utočište.

Bilo je mladih, starih, žena i dece, lepih i ružnih, ali zapravo svi su bili jednaki pred užasnom sudbinom koja ih je snašla, potragom za novim životom u nekoj drugoj zemlji.

Ove reči govore Violeta i Zoran Milutinović, humanisti i fotografi. Violeta je defektolog, a Zoran profesor Medicinskog fakulteta. Pa ipak, oboje su strastveni fotografi, bračni par koji je dosegao onu meru sklada i upućenosti u umetnost kojoj mnogi mladi ljudi streme.

DORUČAK U HANGARU

- Postali su deo naše svakodnevnice - govori Violeta Milutinović, tumačeći scene koje su videli i beležili tokom proteklih meseci. - Sa njima smo delili ulice, redove u radnjama Karađorđeve ulice, dane i noći, godišnja doba... Neki od naših cenjenih građana ih nisu voleli i rado bi ih isterali, dok su im drugi upućivali reči ohrabrenja, podrške i kupovali im šta su mogli. Kako god, Zoran i ja na početku njihove migracije nismo imali sa njima bliže kontakte.

Pored migracionih centara koji su otvorili vrata ovim tužnim ljudima, naši sagovornici su saznali za "hangare" kod Železničke stanice u kojima su boravili neobični zlosrećni putnici sa drugog dela planete.

* Foto: Violeta Milutinović

- Jednog zimskog jutra krenuli smo tamo, među njih - sećaju se Violeta i Zoran Milutinović. - Dim koji guši, mrak, smeće, šatori, prljavi podovi, razbacana ćebad... Ogroman zatvoreni prostor sa rešetkastim, malim prozorima koji jedva puštaju nešto svetlosti, a nimalo vazduha... U jednom ćošku sedeli su okupljeni oko vatre, pijući čaj, u drugom su bili poređani na podu jedan pored drugog i spavali, u trećem su mesili testo za pripremu doručka, u četvrtom su neki pokušavali da se s malo vode operu... Hodamo ćuteći, u neverici da tako nešto postoji. Prolazimo bez namere da ih uznemiravamo. Na naše veliko iznenađenje, jedan po jedan, sa osmehom na licu, oni su prilazili nama. Nakon ovog dana nastavili smo druženja. Poneli bismo im krompir, jabuke, hleb, keks... Najvažnijiji su im bili osmeh i lepa reč.

Violeta i Zoran su umeli tako da sede satima, pričali su, pili njihov čaj i smejali se.

* Foto: Zoran Milutinović

- Svakog jutra su nas iščekivali - govore naši sagovornici. - Stekli smo njihovo poverenje, pa smo dobili dozvolu da ih fotografišemo, da gledamo dok igraju fudbal, kriket, odbojku... Snimali smo ih dok jedu, piju ili spavaju. Delili smo s njima bol i tugu koliko god smo to umeli, a oni su to osetili. Pred nama su bili i nasmejani i tužni, trezni ili pijani, nisu se krili. Otvorili su nam svoje duše i srca.

BEBA NA PUTU

SLUŠALI su i beležili neobične priče nesuđeni reporteri Violeta i Zoran Milutinović. Mnogi njihovi sagovornici bili su fakultetski obrazovani ljudi, pisali su stručne radove i držali predavanja na najvišem naučnom nivou.

Drugi su pisali poeziju, neki od njih pravnici, drugi studenti generacije...

- Mi smo ih bolje upoznali i postali smo svesni da su to zapravo ljudi prepuni snage, pozitivne energije i volje da istraju na svom putu ka boljem životu.

* Foto: Zoran Milutinović

Za nezaborav je ostala priča kada je u zimskoj noći pred ulazom u jednoj savamalskoj ulici Violeta zatekla veoma mlad bračni par sa bebom. Na putu su im ukrali i pasoše i oni su bili zbunjeni, smrznuti i obezglavljeni. Odvažna Violeta im ponudi smeštaj - u stanu Milutinovića. Još sa vrata viknula je Zoranu: "Vidi koga ti dovodim!".

Nesrećnici su pokušali da izvade nekakav novac kako bi platili gostoljublje, što su, dabome, domaćini odbili, namirili su bebu, ponudili ono što su imali da podele obrok.

- Odlučili smo da im ustupimo našu spavaću sobu, dok smo mi prenoćili na kauču. U međuvremenu smo saznali da su naši gosti iz okoline Damaska, da ona ima 19, a on 26 godina. Na svom izbegličkom putu su proveli više od godinu dana, tako da je bebica, očito, nastala negde usput.

* Foto: Violeta Milutinović

Sutradan se gosti nisu pojavili iz postelje do 13 sati. Violeta je ulazila pitajući se da li su živi, a tada su domaćini shvatili gigantski umor svojih gostiju i osećaj sigurnosti koji ih je, najzad, savladao puštajući ih da utonu u bezbrižan san.

Potom su doručkovali, otišli u prihvatni centar i pozdravili se sa domaćinima.

- Tek kasnije, kada sam sređivala stan, videla sam neobičan predmet pored jedne knjige na polici. To je bio mali, plišani meda sa traljavo vezanom mašnicom oko vrata, na kojoj je pisala zahvalnost Violeti i Zoranu. Zamislite, meda je pripadao bebi i ta igračka bila je sve što ima. Jedino što su imali na svom izbegličkom putu ostavili su nama za uspomenu.

IZA NAS

Ti dani su ostali iza nas. I iza njih.

Oni su iseljeni iz hangara, koji su potom srušeni.

- Da, nedostaju nam, ali smo sretni zbog njih - objašnjava Violeta Milenković. - Znamo da su našli bolje rešenje. Želimo da verujemo da su pronašli svoje mesto na zemlji, dostojno za normalan život. Zauvek ćemo pamtiti te trenutke provedene sa njima, jer su nas oni rastužili, nasmejali i mnogo čemu naučili. Ne možete ostati isti posle takvog iskustva.

* Foto: Zoran Milutinović

Fotografije će uvek pričati ovu priču i sačuvaće je od zaborava.

Naši sagovornici su ljudi kojima je ljudskost primarna i najvažnija na svetu. Trude se da ne govore mnogo, ali fotografišu prelepo. Bez dileme, nedoumice i sa mnogo duše.

- Sve što Zoran i ja možemo reči tim ljudima je: jedno veliko hvala!

Ko razume, shvatiće.

Ko ne shvata, uzalud su ga učili o pojmovima "čovekoljublje" ili "humanost".

ALIJEVI ZUBI

NEZABORAVAN događaj naši sagovornici doživeli su sa Alijem iz Avganistana. Kao i mnoge druge, sreli su ga u hangaru, bio je promrzao i polugladan.

- Pitali smo ga da li nekako možemo da mu pomognemo, a on je jasno odgovorio: "Ne znam da li ću i kako stići do Nemačke, i bio bih vam zahvalan da mi pomognete da obavim kontrolni pregled kod zubara".

* Foto: Zoran Milutinović

Začuđeni domaćini su pozvali svog kolegu, zamolili za uslugu, koju je ovaj odmah izveo. To je zaista bila jedina Alijeva želja.

- Na kraju je i stomatolog rekao da odavno nije video tako lepe i briljantno održavane zube. Kada je sve bilo gotovo, Ali je bio toliko sretan da smo mislili da će skakati. Ceo svet je bio njegov! Osavili smo našeg stomatologa u čudu, a Ali nas je, uz uporno insistiranje, odveo na čaj. On je dobio sve što je želeo i mogao je da nam uzvrati čajem.

TRI KEKSA

Prošle zime su mnogi migranti bili nepoverljivi i uplašeni, pa je tako bilo i kada vide naš srdačni bračni par. Ovog puta su trojica priznala da su gladni, što je bilo očigledno, a Violeta i Zoran su ih pozvali u samoposlugu.

- Nismo poneli novac, samo smo imali karticu. Pitali smo šta bi želeli da pojedu, a jedan, najodvažniji među njima, stidljivo je u potrošačku korpu spustio tri mala pakovanja keksa.

* Foto: Violeta Milutinović

Zoran je počeo da ide iza njega i namerno počeo da ubacuje u korpu sve što bi moglo da im posluži, a ovaj je s nevericom posmatrao domaćina. Šarif, tako se zove, bezuspešno je pokušavao da vrati robu iz korpe u rafove, sve dok nije shvatio Zoranovu upornost i dobronamernost.

- Tada je, uz širok osmeh, na vrh korpe stavio tri malene flaše sa votkom. U tom trenu Zoran je rekao: "Opa", a kroz samoposlugu se razlegao osmeh.

Zoran je platio ceh karticom, a iza njih je ostala zaprepašćena prodavačica. Baš kao što je to bio i stomatolog, u jednoj sličnoj priči.

* Foto: Zoran Milutinović

KRIKET

NAVIKE koje su stekli u dalekom Pakistanu, imigranti su poneli sa sobom, dok su čekali da prođu njihovi teški i dugi sati u Beogradu.

Naši sagovornici su ih ovekovečili kako igraju kriket. Taj sport je ostao popularan u nekadašnjim britanskim kolonijama, dok je u našem gradu ostao bezmalo nepoznat.