Beogradske priče: Put ka srcu vodi preko stomaka

TAMAN je naučila pet jezika, diplomirala na Filološkom fakultetu, postala predavač italijanskog jezika, udala se za grčkog diplomatu, a onda - otišla u Tokio da uči Japance čarima srpske kuhinje. Možda tako nije planirala, ali je ostvarila želju da se bavi kulturnom razmenom. Odlučila je da učini sve kako Japanci ubuduće ne brkaju Srbiju sa Sibirom i Seviljom. A ona, Jelena Jeremić shvatila je da je vrlo uspešno "ukrstila" različite škole, znanja, ali i sve ono što je naučila slušajući o našoj tradiciji.

Posle osmogodišnjeg iskustva u japanskoj prestonici, u kojoj je osetila puls i sklonosti ove daleke kulture, Jelena je svoje tajne odala "Beogradskim pričama". I, imali smo šta da čujemo.

* * * Magija sarme * * *

- Predavala sam engleski jezik u Tokiju kada sam dobila ponudu da osnujem prvi kurs srpske kuhinje. Evo, posle nekoliko godina mogu da se pohvalim da je do sada kroz njega prošlo više od 1.700 polaznika. U Japanu ne postoji nijedan srpski restoran, pa je to bilo jedino mesto na kojem su mogli da probaju našu hranu. I oni koji nisu čuli za Srbiju od tada su mogli da saznaju nešto o nama.

Epilog ove priče je čudnovat: mnogi budući japanski prijatelji Srbije su tada prvi put čuli za našu zemlju, potom su prvi put probali naše specijalitete, a na kraju su neki toliko bili opčinjeni da su počeli da uče naš jezik.

* Srpski "suši"

- Ideja je nastala u najvećoj internacionalnoj školi kuvanja u Tokiju koja se zove "Nikina kuća". Oni imaju više od 60 instruktora iz celog sveta i 15.000 registrovanih studenata. Među njima je pedesetak polaznika svakog meseca dolazilo na časove kuvanja koje sam organizovala. Uz kulinarstvo, postepeno su saznavali mnogo o našoj kulturi, običajima... Pravila sam tematske časove, od prikaza vojvođanske kuhinje, do Titove trpeze, priče o zlatiborskim delikatesima...

A potom je došla legendarna priča o sarmi...

- Japanska kultura poznaje jednu vrstu turšije koja se pravi tako što povrće ostane jednu noć u sirćetu. Ali naš kiseli kupus im je bio otkrovenje! Pedeset kila kupusa u buretu, a unutra samo još so i voda, pa sve to stoji mesec dana pre nego što se ukiseli... To im je delovalo nestvarno. Zvala sam dedu Tomislava da me uputi u neke tajne, jer on u podrumu na Miljakovcu od pretakanja kupusa pravi čistu alhemiju.

Zatim je nastupila druga faza. Takoreći fijasko.

- Oni žive u skučenom prostoru, pa kada su "namirisali" ceo komšiluk pretačući burad, počele su da stižu prve burne pritužbe - uz osmeh priča Jelena. - U skladu sa svojim sjajnim talentom za organizaciju osmislili su kako da ukisele samo jednu glavicu, dodajući vodu i so i smeštajući je u hermetički zatvorene kese.

* Degustatori

Posle uspešnog okončanja prve faze, usledila je druga. Naša sagovornica je objasnila japanskim prijateljima da je zemljano posuđe iz Zlakuse najbolje za sarmu. Ali kako ga dopremiti u Japan?

- Naručila sam 15 lonaca, pa ih je trebalo poslati na Daleki istok... Sve smo osigurali stiroporom, spakovali u kutije, ali onda su sepojavili problemi na carini, jer su mislili da nešto švercujem, pa se nekoliko posuda razbilo... Ipak, doživela sam da Japanci naprave odličnu srpsku sarmu! Kada sam 2014, posle svega, napravila prvu turističku turu za Japance, prva tačka je bilo selo Zlakuse na Zlatiboru!

* * * Vodi nas tamo! * * *

PRVE četiri Japanke koje su poželele da upoznaju Srbiju stigle su ovde 2014. godine. To su, kaže Jelena, bile njene prijateljice koje su već saznale mnogo o nama kroz časove kulinarstva, ali su bile nestrpljive da vide kakvi smo u realnom životu. Rekle su: "Mi sve znamo, kiselimo kupus, a sad je vreme da nas vodiš tamo!"

- Kada neko iz Japana prvi put vidi Srbiju i naše običaje, doživi nekoliko šokova - uz osmeh nastavlja Jelena. - Prvi šok - stalno se pipamo. Ovde se svi grle, dodiruju, ljube tri puta kad se vide... Kod njih nije tako. Sledeći, za njih smo "zemlja giganata". Prosečan Japanac je visok oko 165 centimetara i težak 47 kilograma. Među nama se skoro ne vide.

Uz "gigante" ide i kuhinja koja je sve samo ne umerena.

- Kada su u jednoj vinariji u Šumadiji videli mene i četiri dame iz Japana domaćini su pred nas izneli celo pečeno prase! One su me uplašeno pogledale i pitale: "Je li ovo za ukras!?"

U Japanu je sramota otići u goste i ne pojesti ono što je domaćin pred vas izneo. A ovog puta se radilo o ozbiljnom izazovu. Gošće nisu dozvolile da se "obrukaju".

- Podelili smo se, rasporedili smo "zadatke" i pojeli ono što smo mogli, a glavu i priličnu količinu mesa sakrili u kese, kako bismo ostatak nekako savladali narednih dana. Ali ne lezi vraže: Gde god da smo stigli na sledeće odredište, domaćini bi nas najpre "zatrpali" novom količinom hrane!

Posle sedmodnevnog boravka, četiri Japanke su se vratile kući, pune divnih utisaka. Pravile su Vasinu tortu u Novom Sadu, kajmak na Zlatiboru i zemljane lonce u Zlakusama. Utisci su im da je Srbija fenomenalna, ljudi su vrlo gostoprimljivi i srdačni, svuda su im davali poklone i dobile su mnogo više nego što su platile. Naši "uobičajeni" proizvodi poput pršuta, kulena ili domaćeg sira kod njih su papreno skupi. Većinu od njih nisu videle niti su čule za njih, a kamoli probale. Među u "otkrovenja" su, pored kiselog kupusa ubrojali i kajmak.

- Posle posete Beogradu, a potom Zlatiboru, jedna gošća je, prva u istoriji, odnela recept za kajmak u Japan. Prenela ga je prijatelju koji je vrhunski kulinar i njegov restoran u oblasti Tohoku je prvi i jedini u toj zemlji u kojem služe kajmak.

Od 2014. godine Jelena Jeremić dočekuje goste iz Japana kod nas, a iz sezone u sezonu ih je sve više. Kada sve sabere, kaže da nas azijski gosti doživljavaju na dva načina.

- Najčešće ih svojom neposrednošću i srdačnošću sasvim razoružamo, i oni se potpuno predaju našem ambijentu i načinu razmišljanja. Doduše, postoje i one retke situacije kada ih sve to toliko zbuni da se uplaše i povuku.