U SELU Baćevac kod Barajeva, nedaleko od Beograda, na prvi dan praznika Sveta Trojica navršilo se sedam decenija od krvavog događaja kada su komunistički aktivisti, naočigled nekoliko stotina meštana u litiji, ubili Ljubomira Ljubu Mihailovića, rešeni da rasture krstonoše, za inat Bogu i narodu. Ubice su, naravno, posle bili tužioci i svedoci, pa su sve one koji su nosili crkvene barjake, ikone i kandila oterali na robiju. I danas, u Baćevcu, posle toliko godina, o tome vlada jezivi muk.

Ovako Dragiša Božić, publicista iz Moravaca kod Ljiga, opisuje atmosferu u Baćevcu koju je, zasada prvi i jedini, opisao i zabeležio u svojoj knjizi "Crveni metak", zborniku potresnih događaja strahovlade nove komunističke vlasti. Od "čišćenja terena" - likvidacije nevinih civila, preko prinudnog otkupa i oduzimanja imovine, pa do obračuna sa staljinistima, za vreme Informbiroa.

- O zločinu u Baćevcu pričao mi je sada pokojni Milivoje Marković, koji je tada tek zagazio u drugu deceniju života i baš se bio vratio iz vojske - kaže Dragiša Božić. - Oko pet stotina seljana, pretežno mladih i dece, sa sveštenikom, tri crkvena barjaka, krstovima i ikonama, krenulo je kroz Baćevac, da kod tradicionalnih zapisa održi molitvu za zdravlje, rodnu godinu, da ne bude grada. Milivoje se sećao da su tada primetili nekoliko komunističkih aktivista, ali nisu slutili nikakvo zlo, jer vlast nije bila zvanično zabranila krstonoše. Aktivisti su čekali povorku na Meljačkom putu, ali da bi izbegli sukob, krstonoše su krenule drugim pravcem, na Lipar. Međutim, aktivisti su udarili prečicom i stali pred kolonu.

NA početku povorke crkveni barjak nosio je Ljubomir Mihailović, koga su zvali Madžarević, a druga dva su nosili njegovi saborci, s njim demobilisani sa Sremskog fronta. Naspram kolone stali su komunisti iz Baćevca i aktivisti iz Velikog Borka, koji su ih namerno presreli, i počeli su da ih provociraju, zabeležio je Božić u "Crvenom metku". Madžarević im je rekao: "Drugovi, ako hoćete sa nama, skinite kape. Ako nećete, sklonite se s puta, da prođemo." Ne odstupiše, povorka krete ka njima, odjeknuo je pucanj iz pištolja, Madžarević je zakukao, ispustio barjak i pao. Nastali su metež, vriska, opšta bežanija...

Žrtva Ljubomir Mihailović / Svedok Milivoje Marković

Ljubu je u vrat ranio Draga Milovanović iz Velikog Borka, prisećao se Milivoje Marković: "Hteo je da nastavi da puca, ali mu se metak zaglavio, te su on i njegovi ortaci pobegli. Kasnije smo saznali da su nameravali da ubiju i popa. Moj pištolj bio je kod rođaka Zlatomira Gajića, koji je ispalio tri hica ka zlikovcima, ali su oni pobegli u jarugu. Bilo je strašno na najveseliji, najsvečaniji i najpobožniji dan u Baćevcu, na Svetu Trojicu. Stotine čeljadi bežalo je, a iz rane na Ljubinom vratu lila je krv. Našli smo zaprežna kola, te ga poterali za bolnicu."

- Marija Vesić, sestra ranjenog Ljube Mihailovića, pričala mi je da sumnja da u bolnici u Beogradu namerno nisu hteli da ga operišu. Umro je sutradan, a čovek koji ga je ubio ni dana nije odgovarao - kaže Božić. - U Baćevcu je, potom, zavladao teror Udbe. Zlatomira Gajića, koji je pucao na komunističke aktiviste, i još neke seljane, dva meseca u Beogradu su držali u zatvoru, tukli, mučili, gasili im cigarete po licu, primoravali da potpišu već sročena priznanja... Većinu su osudili na robiju.

Dok je rodbina oplakivala ubijenog Madžarevića, a ostala četvorica su tamnovala, u Baćevcu je vladao neviđen teror Udbe.


ZATAŠKAVANjE ISTINE

- POSLE sedam decenija od tog zločina, nedavno sam posetio Baćevac misleći da će se taj događaj ove godine glasnije obeležiti, podsetiti na vreme kada su neki bezumni ljudi prigrabili silu i moć koju im je dala Titova država, te počinili zverstva nad nevinim komšijama - kaže Božić. - Nažalost, ništa od toga. Mlađi su o tome nešto malo načuli, a među starijima je nastalo opšte ćutanje. Oni koji još žale za vremenom Josipa Broza, skoro uglas vele da to ne treba pominjati, da se ne izaziva zla krv. Ovome se priklonilo i lokalno sveštenstvo, pa poslednjih godina, na dan seoske preslave, na mestu gde se odigrao zločin, više ne obavljaju prigodan pomen jer je, kažu, prošlo vreme četnika i partizana. Ali život je pokazao da svako "glasno ćutanje" nikad ništa dobrog nije donelo.

DA SE NE PONOVI

- O ISTINI o zločinu u Baćevcu nije se smelo glasno pričati punih 40 godina - kaže Božić. - Ja sam za to saznao 1989. godine, a trebalo je da prođe još dve pa da, posle nekoliko neuspelih pokušaja, nađem sagovornike. u prvom nečoveštvu komunista, "čišćenju terena", bilo je na hiljade nastradalih u gradovima, naročito u Beogradu. U gradskim sredinama nailazio sam na ćutanje rodbine likvidiranih, iz straha od ponovnog upiranja prstom, gubitka posla, često i od isterivanja iz partije, one iste koja je i njihovima došla glave. Kazivači, rodbina nevino ubijenih u svojim ispovestima nisu bili otrovani osvetom, srce i dušu otvorili su da se ista i slična zla ne bi ponovila, nigde i nikom.