Beogradske priče: Nezamenljiva dunavska skela

BANAĆANI ove godine neće videti dobar rod kajsije. Sve voće je još u cvatu uništio poslednji, kobni aprilski mraz. Ovo je razgovor koji vodimo sa voćarima koji iz Ritopeka prelaze preko reke skelom, kako bi obišli svoje voćnjake u Banatu.

Domaćin Ivan Krivec nas podseća da su stanovinici ovog mesta, još u srećna vremena uglavnom prodavali svoje placeve vikendašima, koji su iz Beograda dolazili ovde da pronađu svoj mir. Oni su se opredelili za voćnjake u Ivanovu, na levoj obali Dunava, ali danas plaćaju danak toj odluci.

Banatska strana ume da pokaže zube, i to najčešće u aprilskim danima. Tada iznenadni mrazevi znaju da unište celokupan rod voća, baš kao što su to uradili ove godine. Voćari kažu da rod kajsije mogu da očekuju samo u onom delu drveta koji je bio visoko iznad zemlje, dok je pri tlu mraz uništio sve što je voćka ponela.

Istovremeno, na drugoj obali Dunava, na padinama gde se nalaze Ritopek i Grocka voćke su ostale netaknute.

Ove dve rečne obale "spaja" skeledžija Milan Mića Bećagović koji već 25 godina prevozi putnike sa jedne na drugu obalu Dunava. Najbliži mostovi su predaleko, i ratari koji iz Ritopeka idu za Ivanovo bez ovog prevoza ne bi mogli da opstanu. Skela postoji ovde i u Vinči i pripada Javnom preduzeću "Pijace i zelenilo" iz Grocke.

- Sezona traje do 15. decembra i na ovaj način prevozimo putnike šest puta dnevno - kaže Bećagović. - Da nema skele, morali bi da idu put Pančevačkog mosta, ili na drugu stranu, ka Kovinu, a oba prelaza preko Dunava su predaleko.

Tako, Beograđani gotovo da ne znaju kako na obodima grada postoji ovaj starinski način prevoza. Kako kaže Milosav Pavlović, kojeg zatičemo kako na traktoru prelazi na ovaj način preko reke, "skela nam znači kao čoveku život". Bez nje bismo teško mogli.

- Sve mi je sa druge strane - objašnjava Pavlović. - A ove godine mraz udario, ostale kajsije samo na vrhovima stabala. Takva je godina naišla, niko nije kriv za to.