Beogradske priče: Bežaću dok sam živ

PATRIOTIZAM je kategorija koju vreme ne bi smelo da izbriše. Sećanja su ipak trošna, i uvek nam preti zaborav i mogućnost da ne pokažemo dovoljno poštovanja prema precima. Zato je Dragan Rodić, potomak jednog od ljudi koji su na svojoj koži žestoko osetili Drugi svetski rat, doneo "Beogradskim pričama" neke od uspomena na Ozrena Ženara, oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, i potom velikog mirnodopskog stručnjaka.

Francuski koren

PRECI Ozrena Ženara stigli su u Banat još u doba pre Prvog svetskog rata, a on je rođen u Srpskom Itebeju. Njegova supruga Ana Lukinić takođe je imala burno i mnogostrano ukršteno poreklo, pa su joj preci bili iz Ukrajine, ali je imala i značajan udeo francuske krvi. Baš sa takvim korenom postali su tipično srpske patriote.

- Ana je išla u školu u Francuskoj, ali se vratila u Banat i tamo videla Ozrena - priča Rodić. - Ljubav je planula i brak je počeo na lep način. Potom su dobili i moju suprugu Svetlanu. U to vreme mladić je pohađao vojnu akademiju, a živeli su u Beogradu, iznad "Ruskog cara". Međutim, idila je bila kratkog daha, jer je počeo rat, a vojni pitomac je odmah uhapšen i interniran u Nemačku.

Posle je Ozren često pričao svojim naslednicima kako je preživeo četiri godine u zarobljeništvu najviše zahvaljujući norveškom Crvenom krstu. Ulogu Norvežana je uvek isticao, jer su napravili spisak svih zatočenih oficira i vodili evidenciju o njima. Često su im slali pakete sa najnužnijim potrepštinama.

- Logori za oficire su ipak bili humaniji od mnogih drugih - podseća Rodić. - Ozren Ženar je bio u grupi starešina iz različitih armija i iz svih krajeva Evrope. Svi oni su dobijali zaduženja i uglavnom su obrađivali zemlju na imanjima sa kojih su muške glave regrutovane u "Vermaht".

Pokušaji bekstva su ipak bili primereni Ozrenu kao i njegovim ratnim drugovima, tako da je nekoliko puta uspevao da preskoči logorsku ogradu, ali nije uspevao da se domogne udaljenih mesta u kojima Nemci nisu vladali.

- Kada su ga pitali dokle će da pokušava da beži, odgovorio je - dok budem živ!

Snimci sa dušom

PUNE četiri ratne godine junak ove priče je radio, kao i njegovi drugovi, na nemačkim poljima ili u njihovim fabrikama. Ipak su ovi zarobljenici bili u boljoj poziciji jer su bili oficiri.

* Ozren Ženar

Naš sagovornik prebira po starim fotografijama i vidimo da je Ženar uspeo da sačuva fotose iz logora. Oni prikazuju ljude koji su u različitim uniformama, ali sa osmehom na licu, koliko im to okolnosti dozvoljavaju. Na jednoj slici se vidi kako su se okupili uz slavsku sveću, na drugoj sa fudbalskom loptom, jer su imali vreme za rekreaciju, dok su na trećoj okružili dvojicu boksera koji su ukrstili pesnice.

Nastavak biografije Ozrena Ženara ipak je mirnodopski.

- Posle rata vratio se u zemlju i odmah su mu ponudili da ostane u vojsci - kaže Rodić. - Ovaj je to glatko odbio. Uz reči "da mu je vojske preko glave", upisao je Elektrotehnički fakultet i brzo ga završio. Zaposlio se u Jugoslovenskoj zajedici pošta i tamo postao jedan od najvećih eksperata za kablove. Bio je član tima koji je prvi polegao elektronski komunikacioni kabl na dno Jadrana. Sarađivao je sa stručnjacima iz celog sveta, od Nemačke do Švedske, Francuzi su mu ponudili da pređe kod njih, jer je imao i njihove krvi, ali njegov „srpski deo“ krvotoka bio je jači od svake ponude.

* Dragan Rodić / Foto: Predrag Mitić

- Bez obzira na poreklo, uvek nam je govorio da se oseća kao "čist" Srbin - zaključuje Rodić. - Do kraja veka ostao je veran ovoj zemlji i vezan za nju. Takav je bio i kao čovek i kao stručnjak.

POTOMSTVO

Naš sagovornik Dragan Rodić odlučio je da snimke podari vojnom arhivu ili nekome ko će sačuvati ove dokumente za potomstvo.

* Ratarski poslovi

ŽICA I ŠUMA

POSTOJI jedna priča iz Ozrenove biografije koja danas zvuči kao anegdota, ali se on nikada nije nasmejao kada bi je pričao.

- Oko logora je bila bodljikava žica, ali pravac njenog prostiranja je bio nepravilan. Tako je prilazila obližnjoj šumi, pa bi se onda naglo udaljavala od nje. Ozren je jedne noći uspeo da je preskoči, u nameri da konačno pobegne iz logora, i zatrčao se u mračnu šumu. U mraku, među bezbrojnim stablima, uspeo je da odmakne prilično daleko, kada se pred njim ponovo pojavila žica. Mislio je da je to naredna prepreka, pa je, uz veliki napor uspeo da preskoči i nju.

* Logorske uspomene

Na kraju se ispostavilo da je u šumi potpuno izgubio orijentaciju, i da se, posle silnog tumaranja vratio natrag na mesto odakle je pobegao. Toga nije bio svestan, i kada je uspeo da savlada prepreku i preskoči ogradu - našao se opet u logoru.