ŽIVOTNO opredeljenje Milana Miodragovića utemeljeno je na razgovoru iz detinjstva kada je veliki arhitekta Grigorije Ivanovič Samojlov, koji je živeo u komšiluku - video dečakove crteže.

Iz Miodragovićeve olovke nastajali su portreti njegovih vršnjaka iz ulice, pa je među njima bila i slika kćeri čoveka koji je već uveliko bio profesor na Arhitektonskom fakultetu.

Budući da je Samojlov bio već iskusan stvaralac, ali i vrhunski pedagog i predavač, odmah je uočio dečakov talenat. Obratio mu se rečju "kolega", koja je momku još bila nepoznata u mladićkom rečniku na koji je navikao.

- Rekao je kako svako može da nauči da crta ili da slika, ali da je mnogo bolje da iz tog talenta izučim još nešto što bi sobom doneo jedan ozbiljan zanat - seća se Miodragović. - Tako sam, godinama kasnije, zaista postao student arhitekture, i to upravo kod besmrtnog Samojlova.


Hram u baraci

KAO i svaka druga priča ispripovedana u Beogradu, i ova ima svoju svetlu i tamnu stranu. Miodragović, koji je i sam izgradio upečatljivu karijeru, s velikim poštovanjem nas podseća na delo velikog učitelja. Ali jedna pripovest nam privlači posebnu pažnju...

- Tokom Drugog svetskog rata, Nemci su Grigorija Ivanoviča Samojlova zarobili u Bosni kao oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije - objašnjava Miodragović. - Četiri ratne godine proveo je u zarobljeništvu. Prvo je bio u logoru Bad Sulci, gde je slomio nogu i postao nesposoban za rad. Tako je prebačen u Buhenvald. To nije bio koncentracioni logor, jedan od onih koji su ostali zabeleženi kao zverski, već logor za ratne zarobljenike koji je 1943. godine posetila delegacija Crvenog krsta. Tada je arhitekta iskazao inicijativu da se, okružena logorskim žicama, napravi pravoslavna kapela u logoru.

Tako je jedna zatvorenička baraka pretvorena u kapelu, a drvena konstrukcija ikonostasa sačinjena je od železničkih pragova i starog koloseka kojim su nekada tutnjali vagoni. Samojlov je vešto odradio sve duboreze na ikonostasu, a potom ga je potpuno oslikao.

- Pomagali su mu logoraši - nastavlja priču naš sagovornik. - Oni su se odricali paketa koje su dobijali od kuće, kao i sledovanja, a zatim su ih menjali za alat koji su sami pravili od čeličnih otpadaka i konjskih potkovica.

Tako je Samojlov napravio bogomolju, a zatim na ikonostasu naslikao Hrista i Svetog Savu, vezanih ali razdvojenih ruku. Taj prizor simbolisao je težnju ka oslobođenju.

Prema podacima do kojih je došao naš sagovornik, posle rata je taj čudesni crkveni ikonostas prenet i postavljen u kapelu Učiteljske škole "Kraljica Natalija", a potom u zdanje Patrijaršije.

- Od 1953. godine nalazi se u Hramu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja na Centralnom groblju - zaključuje Miodragović. - Danas se ovaj dragoceni ikonostas, s krajnje neobičnom pričom, nalazi pod zaštitom, kako države, tako i Uneska.


Traganje za slobodom

PRIČA o Grigoriju Ivanoviču Samojlovu podseća na mnoge teške pripovesti koje govore o Rusima u Beogradu posle Oktobarske revolucije, kada su ovde dočekani kao braća.

Gradio je u duhu akademizma, srpsko-vizantijskog stila, modernizma i art dekoa.

- Teško je nabrojati sva njegova dela - podvlači Miodragović. - Od kapele Jovana Savića na Novom groblju, ikonostasa i enterijera Sabornog hrama Hrista Spasitelja u Banjaluci, Crkve Svetog arhangela Gavrila na Novom groblju, preko fabrike i vile porodice Teokarović, Palate penzionog fonda činovnika Narodne banke Kraljevine Jugoslavije sa Bioskopom "Beograd", kasnije preuređene u Pozorište na Terazijama, pa do zgrade Mašinskog i tehnološkog fakulteta...

* Grigorije Ivanovič Samojlov


Na početku karijere bio je astistent kod legendarnog Aleksandra Deroka, a radio je i u birou Aleksandra Đorđevića. Sa njim je sarađivao na velikim projektima poput Beogradske berze i Belog dvora.

Njegova dela su i Zadužbina Luke Ćelovića, a posle rata je ostao zabeležen i kao autor vrhunskih enterijera i rekonstrukcije zgrade SANU, unutrašnjosti stare zgrade Generalštaba u Miloševoj ulici... Učestvovao je u rekonstrukciji Hotela "Moskva", gde je autor bezbrojnih, efektnih vitraža, kao i velikih kamenih mozaika na spratovima.

Tako je priča o Grigoriju Ivanoviču Samojlovu samo jedna od onih koje opisuju život onih Rusa koji su izgubili državu 1917. godine, pred dolaskom komunističke najezde, ali su za otadžbinom zauvek tragali, stvarajući nanovo njene obrise.

Samo jedan od takvih potpisa je onaj na Centralnom groblju, kada je, bežeći od jednog rata, veliki arhitekta propatio i sledeći, planetarni ratni sukob. Zarobljeničku patnju opet je ovaplotio kroz stvaranje, ostavljajući nam jedan nestvaran, "logorski" ikonostas, koji posebno priča o našoj prošlosti.

* "Logorski" ikonostas


ŠEST DECENIJA PREGALAŠTVA

PUNIH 60 godina Samojlov je neumorno radio, da bi stvaralački vek okončao sa više od 180 projekata.

Penzionisao se 1974, a umro 1989. godine. Sahranjen je, kao i mnogi Rusi, na posebnom delu Novog groblja, namenjenog njegovim zemljacima.


HRAM ROĐENjA SVETOG JOVANA

HRAM kojem je posvećena ova priča po mnogo čemu je poseban. Kako kaže starešina protojerej-stavrofor Dragan Pavlović, u samoj crkvi postoji kivot s velikim brojem čestica - mošti među kojima se nalaze i one Svetog proroka Jovana, čijem je rođenju i posvećena ova crkva.

Svakog petka u 17 sati, odnosno u 16 tokom zimskog perioda, vrši se akatist prepodnobnoj majci Paraskevi - Svetoj Petki.

- Molba je ljudima u ovim teškim vremenima da dođu i odaju poštu čestici Svete Petke - kaže otac Dragan Pavlović. - Ona je zaštitnica majki. Da u svetu bilo gde imaju česticu Svete Petke, na tom mestu bi se okupljao veliki broj vernika. Kada je, na primer, iznose u Rumuniji, okuplja se nekoliko hiljada ljudi.