Beogradske priče: Milicijski telefon za čuvare zakona

NjEGOŠEVA ulica i danas ima jedan metalni stub čija uloga je uglavnom da zbunjuje prolaznike, a nekada je bio nezaobilazno "sredstvo za rad" ondašnjih milicionera.

Podsećamo, milicija je bila "narodna", pa je naziv "policija" ostavljen kapitalističkim državama, dok je uz onu našu, tada socijalističku, bio prijemčiviji ovakav naziv.

Istina, i milicija je imala ljude u plavom, pozornike koji su bili zaduženi svako za svoj deo grada. A tehnika je i u ono doba postepeno napredovala, pa je telefon dobijao sve važniju ulogu. Tokom pedesetih još nije bilo ni voki-tokija, a kamoli mobilnih telefona, ali postojala je ovakva, posebna veza za hitne slučajeve.

Rotacija

NAROČITO je bio poznat 13. maj, nekadašnji Dan bezbednosti, a malo ko među čitaocima ne pamti legendarnog Iliju Čvorovića iz Kovačevićevog "Balkanskog špijuna" i rečenice: "Ako me se sete, sete..."

Danas policija i Ministarstvo unutrašnjih poslova obeležavaju Svetu Trojicu, praznik u narodu poznat i kao Duhovi.

* "Tristać" u patroli

Da se vratimo stubu, koji je predstavljao posebnu, specijalnu i namensku telefonsku govornicu. Na njegovom vrhu nalazilo se posebno rotaciono svetlo, nalik na ono kakvo su nekada imale milicijske "fiće" ili "tristaći". Kada bi rotacija zasvetlela, čovek u plavom koji je brinuo o tom delu grada znao je da što pre mora da se javi, jer je poziv upućen upravo njemu. Nastupio je trenutak da što pre uspostavi red ili interveniše onako kako služba nalaže.

Istina, ovaj vid komunikacije bio je najmanje omiljen među pozornicima. Činjenica da su bili svakog trena nadležnima na oku onemogućavala ih je da "uhvate vazduh" i odmore se u nekoj skrovitoj kafanici, koja je bila sigurno prijatnije mesto za sačekivanje izgrednika.

* Milicija sa đacima...i sa studentima 1968.

Ostalo je sećanje da je neko od visokih zvaničnika ondašnje milicije bio u poseti Londonu, gde je postojao sličan način uzbunjivanja tamošnjih policajaca - popularnih "bobija", pa je rešeno da ovaj vid komunikacije sa milicionerom na terenu bude uveden i u Beogradu.

Istini za volju, potonji gradonačelnik Beograda Živorad Kovačević je bio čovek koji je uveo i jedno saobraćajno pravilo po ugledu na britansku prestonicu.

Kako je često i sam isticao, u Londonu je prvi put video obeleženu žutu traku, kroz koju su saobraćala samo vozila gradskog saobraćaja i nezaobilazni taksi.

Domaćini su mu objasnili svrhu takve saboraćajne trake i njenu veliku korist za javni gradski prevoz.

Gradonačelniku Živoradu Kovačeviću se to veoma dopalo i od tog doba i Beograd ima svoje žute trake sa istom namenom.

Drveni šlem

KOLEKCIONAR Zoran Dokić predočio nam je još neke rekvizite tog vremena, a posebno ističe drveni, policijski šlem koji su nosili milicioneri ovekovečeni tokom legedarne 1968. godine i bunta u Studentskom gradu.

Šlem je, prema njegovim informacijama, bio izrađivan u Sloveniji, a deo iznad čela je imao zaštitnik nalik na one britanske. Na vrhu je omanja "kresta" pokrivala deo za ventilaciju, po uzoru na francuske "adrijan" šlemove. Naš sagovornik objašnjava da ga je našao i kupio na otpadu u Krnjači. Tamo je, kaže, nekada postojao policijsko-vojni otpad koji je odavno zatvoren.

* Drveni šlem

Dokić nam pokazuje i jednu značku i tri kopče za opasač. Značka je pripadala saobraćajnim milicionarima, dok je jedan ukras na opasaču očigledno bio ručne izrade i nastao je krajem rata, oko 1944. godine. Drugi je pripadao nekome od članova Vatrogasne brigade, dok je treći, očigledno, bio milicijski.

Sve je to bio način funkcionisanja jedne države u svom vremenu. I, nije zanemarljivo sećanje da je u Beogradu nekada bilo znatno manje kriminala.

Nisu ovakve tehnološke "dosetke" mnogo zaslužne za to, ali su ipak milicijske informacije mogle mnogo brže da dosegnu do onoga kome su namenjene.

Danas su to samo ostaci nekih davnih, za mnoge prevaziđenih vremena. Pa ko ih se seti, seti...

BELI PENDREK

SAOBRAĆAJNA milicija je u to doba imala bele značke, ali i velike, bele, drvene pendreke. Značku iz dog vremena sačuvao je naš sagovornik.

Uloga pendreka nije bila da pomoću njih milicajci fizički intervenišu protiv eventualnih izgrednika, već da im budu neka vrsta "produžene ruke", kako bi ih vozači videli izdaleka i stali ukoliko im ovi tako signaliziraju.

To su unekoliko bile preteče današnjih, modernih sredstava signalizacije.

* Foto: V. Danilov / Udruženje istoričara automobilizma, Kolekcija Zorana Dokića

MILICIJA je 1948. godine dobila od Britanaca i štofove za uniforme, nalik na one koje su nosili njihovi policajci.

Početkom pedesetih godina, njihovi pozornici imali su brojeve na okovratniku, pa su i naši dobili svoje, ali je taj običaj bio kratkog veka.

Kažu da su bili neprijatni za nošenje, pa su ih uskoro stavili uz kopču od opasača koji su nosili uz uniformu. Upravo takvu kopču, sa brojem, Dokić danas čuva kao uspomenu.

Tako je potrajalo do sedamdesetih godina.