Beogradske priče: Rovovska umetnost sa buvljaka

Pre stotinu godina Prvi svetski rat je uveliko plamteo a Srbija je bila raspolućena. Onaj, slabiji deo stanovništva strepeo je, živeći pod austrougarskom čizmom i okupacijom, dok je onaj jači, muški, ili bio pobijen, ili se s mukom oporavljao kako bi najzad krenuo u odsudne bitke i pokret kući.

Vojnici koji su boravili u rovovima ili zaklonima, čekajući novi poziv za juriš, stvarali su čudne, umetničke predmete od onoga što im je bilo pri ruci.

Neke od njih predočio nam je beogradski kolekcionar Zoran Dokić, čovek koji je pred čitaoce "Beogradskih priča" doneo neke potpuno neobične i neočekivane predmete.

MECI I MEDALjE

UPALjAČ za cigarete ima obim kao krupnija metalna novčanica. Nastao je za vreme Velikog rata i očigledno je delo nekog od srpskih vojnika.

Dokić nam savetuje da ga bolje pogledamo, i zaista, vidimo da se radi o ostacima austruogarskog ordena koji je neki vešt zanatlija pretvorio u upaljač.

- Možda je još interesantniji svećnjak - pokazuje nam sagovornik veoma neobičnu figuru. - Sačinjen je od francuskih metaka "lebel", kalibra osam milimetara. To je bila municija koju je srpska vojska dobila kao pomoć posle prelaska Albanije.

Uredno sačinjen skelet svećnjaka pokazuje kako je umetnik spojio metke, čineći mirnodopski predmet kojem proizvođač municije sigurno nije osmislio takvu namenu.

- Možemo samo da pretpostavimo šta je bilo u glavi onoga ko je pokušao da stvori ovakav nosač za sveće - konstatuje Dokić. - Posle albanske golgote, čekali su ga povratak kući, Solunski front i sve najveće muke onoga doba, a čovek je, praveći svećnjak, prizivao nekakav svoj, toliko željeni mir.

Sledeći predmet iz kolekcije našeg gosta je posebno neobičan. Čak sablastan. To je bokal očigledno napravljen u Prvom svetskom ratu, sačinjen od čaure topovske granate od 76 milimetara, namenjene francuskom topu.

- Ovaj predmet je tim neobičniji što mu se na čeonom delu nalazi oznaka austrougarske jedinice sastavljene uglavnom od Hrvata čija je kasarna bila u okolini Varaždina - objašnjava naš sagovornik. - Oni su bili ozloglašeni u Mačvi početkom rata i zapamćeni su po neviđenim zverstvima. Sećam se priče da su jednu staricu posle rata upitali ko je među okupatorima bio najgori, a ona je odgovorila: "One Švabe što govore naški." To su bili oni.

Drška na ovom čudnom bokalu s poklopcem napravljena je od prstena ispaljene granate, a zanatlija koji ju je napravio očigledno je imao dovoljno vremena, veštine i nerava da od ovakvog materijala napravi tako nesvakidašnji predmet.

Upaljač od ordena, Domobranski simbol

- Na dnu bokala sa spoljne strane nalazi se municija austrijske proizvodnje tipa "maliher" za pušku od osam milimetara. S tom puškom bili su naoružani i Bugari. Eto čudne pripovesti: Kada bi neka od bitaka bila okončana, a pobeda ostvarena, vojnik bi se odlučio da od materijala kojim se služio neprijatelj napravi jedan "običan", simboličan predmet.

Teška vremena tražila su svoj način da budu opredmećena. Uniformisani umetnik morao je da pokaže veštinu držeći u rukama samo ono što ga je okruživalo. A toga nije bilo mnogo - municija, čaure od granata...

PODRUMI I TAVANI

DOKIĆ je kolekcionar koji decenijama sakuplja ovakve predmete. To nije kolekcionarstvo prestiža, kao na Zapadu, već patriotizma, kako ga on oseća. Nijedan predmet u njegovoj kolekciji nema cenu, osim onu najveću, jer ga procenjuje isključivo srcem.

- Bokal mi je dala jedna baka sa Voždovca, pamtim, bilo je to 1982. godine. Ni ona, jadna, nije mnogo znala da mi kaže o njemu, ali je shvatila kako veliko poštovanje gajim prema takvim predmetima, pa je odlučila da ga ja ubuduće čuvam.

Svećnjak je kupio na buvljaku. Dokić ne dozvoljava da se začudimo tome, jer decenijama su mnogi dragoceni predmeti završavali na neuglednim tezgama i pločnicima. Upaljač je, opet, dobio od komšije, zbog tako snažnog poštovanja prema precima.

- Mnogo ovakvih predmeta ostalo je na ponos i sećanje na žrtve Beograđana posle Prvog svetskog rata - objašnjava Dokić. - Mnogim stanovnicima glavnog grada ostali su samo još ovakvi "suveniri", kao spomen na najbliže koji su izginuli u Velikom ratu.

Posle dolazi još jedan veliki svetski sukob, a po okončanju Drugog svetskog rata, ovde stižu neki sasvim novi ljudi i nove ideologije, koje brane sećanje na herojstvo iz prethodnog rata.

- Tako su mnogi ovakvi, dragoceni predmeti završili po tavanima i podrumima. Skriveni od očiju javnosti, dočekali su naslednike ili neke nasilno useljene ljude u nacionalizovane kuće koji nisu znali ni čime raspolažu ni kakve su to uspomene.

Postojali su radnici koji su bili na raspolaganju novim gazdama, a koji su bili zaduženi da "čiste" tavane i podrume od "nepotrebnih stvari". Oni su to zdušno i činili, dolazeći do vrlo dragocenih knjiga, prepiske, dokumenata ili ovakvih predmeta.

- Mnogo toga završilo je na beogradskim buvljacima ili, još češće - otpadima - zaključuje Dokić. - Odatle bi ih odnosili da budu prerađeni kao sekundarna sirovina. Ili bi se, eto, neko setio da je u ovakvim predmetima deponovana energija nekih ljudi koji su ubijali vreme čekajući bitku koja će, možda, ubiti njih.