KRALj otac i kralj sin - bio je naziv drame Božidara Nikolajevića koji je u decembru 1938. godine, u listu "Vreme" odlučio da se oduži kralju Milanu Obrenoviću i da skine veo ogovaranja sa njegovog lika. Kako je autor priznao, "retko je koji, ne samo vladalac, već uopšte čovek bio klevetan kao on".

- Ubeđivahu ga da je kartaroš, raspikuća, bludnik, da grca u dugovima... - pisao je Nikolajević. - Kralj jeste bio široke ruke, ali je njegova darežljivost značila dobročinstvo. On je novčano pomagao Đuru Jakšića; finansirao naš najbolji književni časopis "Otadžbina"; školovao na strani više pitomaca: Antu Kovačevića, najstarijega srpskog pozorišnog slikara, pa slikarskog velikana Đoku Krstića, i druge, među kojima je moja malenkost. Ja sam, uzgred budi rečeno, iz njegove skromne apanaže primao 350 dinara u zlatu.

"Jevremovac"

Nikolajević pominje na koji način je kralj Milan pomagao drugima, pa nabraja kako je Velikoj školi, današnjem Univerzitetu poklonio svoje ogromno imanje "Jevremovac" (današnju Botaničku baštu), da je osnivač Akademije nauka, stajaće vojske, da se najrevnosnije starao "da srpsko pero i srpski mač budu podjednako oštri"...

- Bič opake sudbine šibao ga je do kraja - piše dalje Nikolajević.- Poslednji, smrtonosni ošib beše Aleksandrova ženidba, sin je ocu zadao bol bez prebola. Utučen, smrvljen trajaše otac u Beču svoje izbrojane dane, dok je sin u Beogradu uljuškan blaženstvom "medenih meseca" verovao da mu se očajni roditelj pretvara i da simulira bolest. Međutim, smrt već beše raširila crno krilo nad Milanom Obrenovićem.

Autor nadalje opisuje smrtni čas Milanov u Beču 1901. godine, kaže da su ga obukli u paradnu, generalsku srpsku uniformu, a u skrštene ruke su mu stavljene hadžijske brojanice, koje je doneo sa Hristovog groba, kada je dve godine ranije bio u Jerusalimu.

- Postati vladarem sa 14 godina, oženiti se u 21, razvesti se sa ženom i sići sa prestola u 35, vladati punih 20 i umreti u četrdeset sedmoj - taj rekord je samo Milan Obrenović postigao... Godinama je svet kralja potrzao, pačao se u njegov privatni život, prikazujući ga kao razvratnika i rasipnika. O njegovim dugovima raspredale su se bajke. Međutim, kako je sve to daleko od istine, pokazuje ova činjenica. Odmah po smrti Milanovoj, Poslanstvo Srbije u Beču uputilo je preko celokupne svetske štampe poziv svima poveriocima pokojnoga kralja: da svoja potraživanja prijave Poslanstvu koje će vršiti isplatu. Ostavljen je i dugi rok za prijavu. Pri svem tom, prijavio se nije niko. Kralj Milan, o čijoj su se "prezaduženosti" bajke ispredale, nije nikom ni pare dugovao.

Ne u Srbiju!

Priču kroz koju je pokazao svoju odanost kralju do poslednjeg trenutka Božidar Nikolajević podvlači i rečima kako su poslednje monarhove reči bile "Ne... samo u Srbiju ne", određujući poslednje konačište.

- Posle opela u bečkoj srpskoj pravoslavnoj crkvi kom su prisustvovali car Franja Josif i mnogobrojni velikodostojnici, kovčeg sa telom kralja Milana praćen patrijarhom Georgijem Brankovićem i velikom svitom prenet je preko Sremskih Karlovaca i Banstola u manastir Krušedol - zaključuje Novaković. - Tu je 3. februara 1901. godine predveče položen u manastirsku grobnicu, pokraj zemnih ostataka kneginje Ljubice, jedne od najznamenitijih žena srpske istorije.

List "Vreme" uz priču o kralju Milanu Obrenoviću objavljuje i njegov snimak sa posmrtnog odra. Uz fotografiju piše da je "to veoma redak snimak", ali ne i ko ga je sačinio.

Nije nam bila namera da se pridružujemo suprotstavljenim tumačenjima života srpskih vladara tokom prošlosti. Ta tumačenja neretko su bila više nego ostrašćena. Cilj je bio da pokažemo kako je i na ovaj način bilo moguće osvetliti deo biografije jednog srpskog kralja.

POGRDNO O VLADARIMA PIŠUĆI o zlom jeziku koji prati svakog srpskog vladara, Nikolajević govori o tome da ne treba zameriti Milanu Obrenoviću na poslednjoj želji da bude sahranjen van tadašnje Srbije. - Pored sve ljubavi za Srbiju ona mu je bila teška, olovno teška - nakon svega što je na njoj propatio... Treba ga razumeti bolje i čovečnije nego što su to uradili mnogi naši istoričari, koji su Karađorđa i Miloša - ta dva nerazdvojiva vaskrsnika Srbije - veličali ili potcenjivali, kako je kad politički vetar duvao. Po tome istoričarskom oportunizmu nije čudo što se drznulo da se Topolski heroj nazove "prstašem", Košutnjački stradalnik "turskim pandurom", a prvi pokosovski kralj - "Demonom Srbije". Kada se toga setimo, onda ćemo i Milanovu poslednju želju shvatiti i oprostiti.


KRUNA

Milan Obrenović je krunisan u Sabornoj crkvi 1882. godine i tako je ušao u istoriju kao prvi srpski kralj koji je poneo krunu posle Kosovske bitke.

Istina, tada je Jelena Ilka Marković pokušala na njega da izvedu atentat, ali je metak promašio vladara i zario se u zid hrama. Navodno je u zaveri učesnik bila i Lena Knićanin.

Kralj je dao nalog da se zrno pronađe, pa je potom naredio da od njega naprave iglu za kravatu optočenu dragim kamenjem. I danas se ovaj neobični predmet čuva u Muzeju grada Beograda.


NESLOGA SA KRALjICOM

OČAJAVAJUĆI nad sudbinom monarha i svog mecene, autor teksta Đorđe Nikolajević, vraća se u doba kada su kralj Milan i kraljica Natalija dobili prinovu, sina Aleksandra. Javno postavlja teško pitanje.

- Da li je neko tada mogao pretpostaviti da će "svetli zaručnici" celu mladost proćerdati u međusobnoj svađi, inatu i razdoru, razarajući ponajviše sami svoje domaće ognjište, i da će zbog sopstvene nesloge biti malerozniji i od najbednijeg podanika svoga!


DVA USUDA

MILAN Obrenović spada među one vladare prema kojima podanik nije ravnodušan. Ovako piše Nikolajević i dodaje: "On je imao veliki broj i prijatelja i neprijatelja. Prvi - verni do samopožrtvovanja, drugi - nepomirljivi do kidisanja. Već po tome kralj Milan ostaje jedna neobično zanimljiva istorijska ličnost".

- U potresnom životu njegovom dva momenta behu presudna. Od jednog do drugog odigravali su se događaji filmskim tempom i šarenilom. U Povesnici Srbije oni ispunjavaju jedno poglavlje... koje će podjednako zanimati duh istoričarev i uobrazilju pesnikovu. Ta dva sudbonosna momenta su Milanov brak i brak njegovog sina jedinca. To je tragedija Obrenovića.