Nekome sudbina odredi da se rodi u Parizu a odrasta u Africi, pa u Beograd donese sva raskošna svetla nekog neobičnog, jarkog podneblja. Jedna naša sugrađanka je stasavala ukrštajući evropske vrednosti i ritam i boje Crnog kontinenta, a potom proživela svoj radni vek kao most između ta dva sveta. Danica Drobac je svojevremeno čvrsto rešila da poveže ono što je najbolje i u jednom i u drugom ambijentu koji su joj bili predočeni. Ova žena više od dve decenije pokušava da u Beogradu očuva neke civilizacijske vrednosti, poput zaštite životinja.

Zahvaljujući ocu Marku, diplomati, rođena je u Parizu, a onda je odrastala u Gvineji, Senegalu i Maroku.

SNAGA AFRIKE

- AFRIKA me je potpuno obeležila svojom bujnošću, raskošnim bojama, nebom sa jarkocrvenim i ljubičastim bojama i toplom klimom - kaže Danica Drobac. - Pošto je otac je voleo životinje, imali smo pse i majmuna Mikija, koji je bio beskrajno simpatičan, ali i bezobrazan. Unosio je nemir među moje roditelje, jer majka nije htela drekavca u kući, a životinje to osete, pa je pakosnik razbijao stvari i pravio slične smicalice. Tata je nekoliko puta probao da ga odvede u prašumu, ali se ovaj uvek iz nje vraćao.

Danica je, kako kaže, oduvek bila zaljubljena u boje, muziku i životinje. Bila je u stanju satima da gleda u magično afričko nebo. Gde god da je kasnije živela, taj svet nikako nije mogao da iščili iz nje.

- Prvu samostalnu slikarsku izložbu imala sam 1970. godine u Maroku, a vlada te zemlje ju je proglasila za najbolju koju je te godine priredio stranac.

Potom se vraća u Beograd, gde rađa dvojicu sinova. Na nagovor prijateljice, priskače u pomoć prilikom posete jedne francuske delegacije našoj zemlji. Tada se ispostavilo da je sjajna u poslu simultanog prevodioca, čime se bavila do penzije. Za taj posao su, kaže, pored talenta i znanja jezika, potrebne još neke osobine. Simultani prevodilac ne sme da ima tremu, mora da ima dovoljno samopouzdanja, sposobnost koncentracije i njenog održavanja. Potrebna mu je i dobra memorija, kao i umni i intelektualni, pa čak i fizički kapaciteti, da bi izdržao po osam ili devet sati rada tokom važnih događaja. Primoran je da brzo misli, govori i pamti na dva jezika.

Naša sagovornica beleži drugu izložbu "Afrika mog sećanja", u Konaku kneginje Ljubice 1996. godine, za koju dobija izuzetne kritike, a potom se ogleda tokom Bitefa iste godine kao glumica i igračica u predstavama "Serenata a tre" i "Tankredi".

Senegalske uspomene

POSLE LjUBAVI

DO tada je, kaže, sve oko nje bila ljubav, muzika i ritam. A onda je shvatila da je jedan umiljati ulični pas nestao i upitala se gde je.

- Otišla sam 1995. godine u Ovču, do mesta gde su pse ubijali na najsuroviji način. Tamo sam zaista doživela jedan snažan životni preobražaj. Bukvalno sam se sudarila s realnošću. Upitala sam se šta to ljudi rade čovekovom najboljem prijatelju, u mom gradu, sa našim novcem!

Danica je bila prisutna kada je Fondacija Brižit Bardo 2002. godine došla u Beograd i kada je uveden CNR projekat. To znači - uhvati, steriliši, pusti ili vrati na stanište. Fondacija je tada o svom trošku sterilisala i vakcinisala 900 pasa i obeležila ih plavom trakom i tetovir brojem.

Detinjstvo u Parizu

- Čim su otišli, naše vlasti nastavljaju sa ubijanjem pasa, pa čak i onih obeleženih, i tada okupljamo entuzijaste i registrujemo Udruženje "Evropska inicijativa 17". Tokom 2005. godine donet je Zakon o zabrani ubijanja pasa, mada je Beograd to prestao da radi tek četiri godine kasnije. Tada je usvojen Zakon o dobrobiti životinja. Od 2006. godine naši entuzijasti više nisu u kontaktu s Fondacijom Brižit Bardo.

- Ljudi ovde ne razumeju suštinski problem uličnih pasa. Oni su na pločnik dospeli zato što ih je neki čovek tamo izbacio. A taj neko ga nije čipovao, kako to odavno zakon nalaže. I tako je sa čak 60 odsto vlasničkih pasa u Srbiji. I onda taj isti čovek hoće da ih pobije jer mu tobože smetaju. Problemi moraju da se rešavaju sistemski, a ne ubijanjem i uklanjanjem nedužnih bića.

Sećanja da Daleki istok

BOG I SLUČAJNOST

KADA je Fondacija Brižit Bardo stigla u Beograd i kada im je bio potreban prevodilac, prvo su naišli na Danicu Drobac. Slučajnost?

- Veliki Žan Kokto jednom je rekao: "Ne postoji slučajnost. To je samo oblik koji je Bog uzeo da ostane neprimećen" - kaže Danica.