Beogradske priče: Skup malih varoši

SA Beogradom svako može vrlo brzo da se sprijatelji. Za samo nekoliko dana znala sam sve ulice od Hrama Svetog Save do Kalemegdana. Ovim rečima o našem gradu pričamo se Editom Vjećorek, turističkim vodičem iz Poljske. Ona kaže kako voli sama da šeta gledajući neke male ulice i da to svaki put preraste u lepu avanturu. Istina, kroz njene vene teče i malo ovdašnje krvi, a naš jezik zna gotovo savršeno.

Tokom jednonedeljnog boravka kod nas nije htela da koristi javni prevoz, jer bi tako, kaže, izgubila priliku da gleda kuće koje su "potpisane". Na mnogima piše ko i kada ih je gradio, tako da do danas imaju tragove prethodnih vlasnika. To ju je posebno obradovalo.

- Beograd je kombinacija prestonice u kojoj su skriveni mali kvartovi koji me podsećaju na omalene varoši. Kao da imaju sasvim drugačiju, autentičnu atmosferu - kaže Edita Vjećorek. - To je nešto kao gradić u gradu. Na to me, recimo, podseća ugao Beogradske i Krunske. Posebno me je iznenadio "pogled" Manakove kuće, dostojanstveno ustremljen "protiv" velikog i savremenog doba. To je skladno i dodiruje srce.

Naša gošća kaže da je neverovatno lako sprijateljiti se sa stanovnicima našeg grada.

- Beograđani vole da pomognu ako to od njih neko traži. S poštovanjem i rado govore o svom gradu. Sa druge strane, ogromna je šteta što postoje velike, lepe zgrade koje su skoro propale. Znam da je u pitanju novac, ali srce me boli kada vidim natpis: "Pazi, pada fasada!".

Editu Vjećorek zbunjuje i činjenica da je veoma teško pronaći sve muzeje jer nisu ucrtani u turističke vodiče. Kaže da je neverovatno teško naći muzej Paje Jovanovića ili Zbirku ikona Sekulić, a po njenom mišljenju ovo su neverovatno dragocena mesta u ovoj evropskoj metropoli.

- Ja sam vrlo tvrdoglava i pronašla sam ih, ali mislim da su se mnogi turisti razočarali i na kraju odustajali od potrage.

Naša sagovornica ima i srpske krvi, njeni preci su se iz Crvenke odavno odselili u Poljsku, ali su još dugo međusobno govorili srpskim jezikom. Otac Mihal ju je jednom, još kao devojčicu vodio Beogradskom tvrđavom i Kalemegdanom i njena sećanja iz najranijeg detinjstva su vrlo dragocena. Sa druge strane, više od decenije radi na Kritu, veoma dobro prepoznaje mediteranski temperament i naše pravoslavlje, istovremeno oseća slovenski spoj između našeg i poljskog podneblja.

- Ono što je meni bilo posebno bitno - pronašla sam poljske i grčke tragove u Beogradu. Zbog ulice Tadeuša Košćuška ili plakete koja je govorila o srpskoj pomoći Poljskoj u Drugom svetskom ratu srce mi je zakucalo jače. Pogled na spomenik Rige od Fere ili činjenica da je Manakova kuća prvobitno bila u vlasništvu jednog Grka, pričinili su mi veliko zadovoljstvo.

* Naklon pred Teslom

Ipak, najviše sreće ispunilo je Editu kroz saznanje da je već jednom bila ovde. Kaže, seća se da je bila veoma mala, da je otac vodio u zoološki vrt...

- Nije to grad mog oca, on je rođen i odrastao u drugom delu Srbije, ali prvi put sam Beograd gledala sa njim i to mi je bilo veoma bitno. Sada pratim te tragove i gledam nove stvari kako bih mogla da ispričam tati koliko je lep Beograd.

"Osećala sam se kao Alisa u zemlji čuda", kaže Edita. "Posebno mi je bio drag veliki, beli zec koji je stajao u Knez Mihailovoj ulici. On je dokazao da je moje osećanje sasvim tačno.

ELEGANCIJA

BEOGRAĐANI su divni ljudi - lepe, doterane žene, a visoki i zgodni muškarci.

- Zadovoljstvo je da vas čovek pogleda - kaže na srpskom naša gošća. - I, da znate, nisam uopšte izolovana u tom mišljenju.

LjUDI I LjUBIMCI

GOŠĆU iz Poljske obradovao je i odnos naših sugrađana prema životinjama. Kaže da ima utisak kako bar u svakom trećem beogradskom stanu živi po jedan pas.

- Vidim ih kako ponosni, pored svog gazde šetaju Knez Mihailovom ulicom. Još mi se više sviđa što mnogi Beograđani brinu i o lutalicama. To na još jedan način govori o njihovoj humanosti i ljubavi prema životu i životinjama.