VELIKI glumac Zoran Radmilović je davne 1982. godine izgovorio rečenicu: "Sada je vreme da mislimo o TV muzeju. Jer jednoga dana, ako ne mislimo danas, neće nas biti nigde, čak ni u muzeju".

Da li je njegova misao sve aktuelnija razmišljamo dok prilazimo jednom posebnom zdanju na Beogradskom sajmu. To je ona strana na koju prolaznici skoro nikad ne idu, osim ako ne psuju očajni zbog gužve za parkiranje.

A tamo, bliže Savi, još stoji zdanje koje bi imalo šta da ispriča. Od prve televizijske emisije prikazane odavde, još avgusta 1958. godine. Tada je počelo emitovanje prvih deset dana programa, a potom je, od novembra, postalo svakodnevno.

Srećom, domaćini "Beogradskih priča" su Bojana Andrić, autor kultne emisije "Trezor", Milena Jekić Šotra, urednik Zbirke tehničkih uređaja TVB-RTS, kao i Marijana Čuturilo, urednik Fonda poklona.

Andrićeva nas vodi oko zgrade pored obale, i seća se kako su prvi voditelji u pauzama odlazili na kupanje u Savi. Seća se i sjajne anegdote sa Brankom Ilićem, koji je u šortsu došao da vodi "Dnevnik" jer je bilo vruće, a klima-uređaja nigde.

- Kamera je snimala od stola za kojim je sedeo, pa naviše - uz osmeh priča Bojana Andrić. - Tako je gornji deo tela voditelja bio vidljiv, pa nije bilo bitno šta je ispod stola. Najednom, nosač kamere je "klecnuo", kadar se spustio naniže, a na ekranu su se videle njegove noge. Od tada više nije bilo šale.


Prvi studio

PORED zgrade stoje prva reportažna kola za program u koloru, na koja su naše sagovornice beskrajno ponosne, a koja su ovde stigla iz SAD još 1973. godine. Još jedno slično vozilo, mini-reportažna kola Redakcija čuva u Košutnjaku. Ona su mogla u toku vožnje da snimaju i direktno emituju to što su snimila. Prvi put je takav način rada korišćen kada se Tito vratio iz posete Koreji, i kada su ga pratila od aerodroma do centra grada.

* Bojana Andrić / Foto Z. Jovanović

Unutar zdanja nalazi se prvi studio koji i danas često koriste, jer je idealno napravljen još za ono doba, a danas je sinonim za tradicionalno. Odozgo nas gleda istorija obasjana reflektorima, a na vrhu jednog zida nalaze se posebni prozori iza kojih je režija nadgledala rad. Emisije su uglavnom emitovane uživo.

Naročito strme stepenice pokazuju kako su ljudi iz režije morali vratolomno i brzo da siđu. I sve odiše nekim zajedništvom o kojem i danas svi pričaju.

TELEVIZOR SA PREVLAKOM NAJSTARIJI televizijski aparat u kolekciji je proizveden 1959. godine, a ono što je neobično jeste da urednici koji održavaju ovaj prostor imaju i originalnu, fabričku navlaku za njega!

- U depou ovog muzeja u osnivanju, u redakcijskim ormarima i magacinima popisano je više od 130 većih i manjih uređaja koji su uglavnom ispravni - ističe Andrić. - U Fondu poklona je više od 300 predmeta koji imaju neposrednu vezu sa realizacijom programa TVB. Veoma je bogat fond papirne građe, odnosno velika biblioteka scenarija i časopisa. A kolika je tek vrednost nematerijalne baštine sačuvane unutar ogromnog fonda žanrovski najrazličitijih emisija...

Prva ozbiljna inicijativa da ovde nastane muzej rođena je 1988. godine, a Stanko Crnobrnja je tada rekao kako se "mora sprečiti svojevrsna virtuelna lomača koja se odvijala preko brisanja starih snimaka. Svaka ozbiljna kultura mora da prepoznaje vrednost svoje kulturne baštine".

Potom, 1994. godine novi Zakon o kulturnim dobrima prvi put reguliše i autentično stvaralaštvo elektronskih medija, a dve godine kasnije zvanično je i predložena zgrada na Sajmu kao budući muzej televizije.

Sada, kako kažu naše sagovornice, ostaje da ovo zdanje država zaštiti i prepozna njegovu pravu vrednost.

* Zoran Tabaković i Milena Jekić-Šotra / Foto Z. Jovanović


Kamere iz prošlosti

OBILAZAK prostora u kojem se čuvaju stare kamere, pultovi za montažu, sistemi za rasvetu bili su prava poslastica za sve koji nešto znaju o televiziji, pa je otvaranje ovog prostora tokom Noći muzeja privuklo toliko poseilaca koje organizatori nisu mogli da prime.

To je samo jedan od dokaza vrednosti ovih eksponata, a pred nama su se smenjivali...

Jedan aparat beskrajno podseća na orgulje, a ovde ga upravo tako i zovu.

- To je rasvetni sto firme "Štrand elektrik" proizveden 1957. godine u Velikoj Britaniji - kaže Milena Jekić Šotra. - Drveni ormar je zaista oblikovan kao muzički instrument, sa komandnim pultom i prekidačima za pojedina svetla. Baš kao i orgulje, ima i nožne komande, pa je rasvetljivač morao da poseduje znanje i veštinu.

Različiti tipovi kamera su spremni da postanu eksponati, a svaki od njih pamti neko svoje vreme koje je upisao u istoriju. Vidimo da je jedna od njih, poput elektronske crno-bele RCA TK-11, proizvedena 1955. godine u SAD, a na Televiziji Beograd je već od 1958.

- Filmska kamera "boleks", proizvedena u Švajcarskoj bila je uređaj za nemo snimanje na svim filmovima od 16 milimetara. Od 1967. godine je kod nas i, dabome - ispravna je!

Tehnologija je napredovala, pa vidimo kamere "arifleks", "orikon pro"... Znalci mogu da prepoznaju da su naredne kamere bile novi tip "boleksa", "tomsona"...

Stolovi za montažu, presa za spajanje filma, kamere za podvodno snimanje... Sve su to predmeti koji vode ka prošlosti i nastanku televizije, ali možda i najsrećnijem delu njenog postojanja. Naše sagovornice sa setom pričaju o tom kada su se zaposleni osećali kao jedna porodica. Baš tako su govorili i svi gosti i glumci koji su dolazili ovde, na taj način bivajući pristuni u svim domovima.

Sada je možda lakše razumeti Radmilovićeve reči sa početka ove priče...

PREDAJNIK

JEDNA pogolema sprava dominira prostorijom u kojoj stručnjaci čuvaju ove čudesne aparate. To je "Simensov" televizijski predajnik, proizveden u Nemačkoj.

Radni vek proveo je u sektoru Emisiona tehnika i veze od 1964. godine.

Naravno, i on je ispravan, kao i većina uređaja ovde.

FAMILIJARNI OSEĆAJ

POSEBNE prostorije su odvojene za čuvanje eksponata koje su radnici televizije ostavili muzeju u osnivanju. To su bili njihovi lični predmeti, scenarija, stari aparati, ono što su koristili dok su provodili najlepše godine ovde.

- Potom su rešili da ih poklone Redakciji za istoriografiju, gde ćemo ih sa pažnjom čuvati, stručno obraditi i ostaviti sećanja i njihovim potomcima na početke televizije - kaže Marijana Čuturilo koja brižno vodi računa o njima.

Zato, na kraju "Trezora" postoji poruka koju već desetak godina puštamo: "Pretresite slamarice, zavirite u budžake, možda se baš kod vas kriju foto, filmski, video, papirni i drugi dokumenti koji su od neprocenjive važnosti za istoriju Televizije Beograd. Kad je to kod vas imate samo vi - kad je kod nas imaće svi!