Beogradske priče: Preteče mobilnih

PRVI "pravi" telefon ušao je u Beograd 1883. godine, a njegov uticaj i upliv među običaje i navike stanovnika glavnog grada nije išao nimalo lako. Pogotovo kad njihov dolazak uporedimo sa uvođenjem modernih, mobilnih aparata koji su preplavili grad neverovatnom brzinom koju može da propiše samo moderna tehnologija.

U ono vreme, krajem 19. veka, prvi ozbiljan problem odomaćivanju ovakvih aparata u varoši predstavljao je, ni manje ni više nego ministar vojni Teša Nikolić - lično. U Muzeju grada nailazimo na podatak da je do prvog čoveka vojske stigao Panta Mihajlović, veliki entuzijasta onog doba.

Jači od kurira

Davne 1892. godine počeo je Panta da radi na uvođenju telefona u srpski glavni grad, ali tvrdokorni ministar nije bio nimalo opčinjen belosvetskom novotarijom koja se isprečila pred njim.

Angdota zbori da je video šta mu je zaneseni Panta predočio, i da je zanemario sve njene potencijalne kvalitete pokazavši na svoje potčinjene. Pitanje koje je postavio Mihajloviću bilo je: "Šta će mi takva novotarija kad imam svoje kurire koji će otrčati u varoš i za tren javiti sve što imam da prenesem"? I tako, da je bilo po ministrovom sudu, ne bi se Beograd još dugo nagledao telefona, ali Mihajlović je ostao uporan.

Nekako je Panta prevladao težak stav ministra, dobio dozvolu zvaničnih vlasti i u listu "Videlo" obelodanio svoju nameru, ali su Beograđani sporo prihvatali ovu ideju. Nekako istovremeno u grad stiže prvi električni tramvaj koji smenjuje onaj sa konjskom vučom, otvara se električna centrala, uvodi varoško osvetljenje i grad zaista dobija siluete koje ga izmeštaju iz atmosfere zaostale kasabe, ali kako prihvatiti telefon...

Kažu da se Mihajlović razočarao i otišao u Ameriku, a da je prvi put ozbiljnu ulogu telefona shvatila vojska koja je povezala Beograd i Niš prilikom rata sa Bugarima 1876. godine. Telefonska centrala je opet ustanovljena godinu dana kasnije, ali ovog puta je privukla prvih 12 korisnika, dok je zapelo kod baksuznog broja 13.

Do kraja veka grad je prikupio tridesetak pretplatnika, a trinaesticu je, najzad, prihvatila Gradska klanica za svoj zvaničan telefonski broj.

Istina, i danas određeni tragovi varoškog sujeverja ostavljaju svoj beleg, ali uglavnom zbog stranaca koji borave u Beogradu. Kod nas strah od broja 13 nije toliko izražen, ali jeste naročito kod gostiju koji stižu sa Zapada. Tako, na primer, hoteli "Moskva" i "Balkan" decenijama unazad nemaju sobu sa ovim brojem, već posle, na primer, broja 212, na istom spratu sleduje ona sa brojem 214, dok je onaj između namerno preskočen. Istina, neke zapadne avio-kompanije u svojim letelicama nemaju sedište sa brojem 13, kao što čak i neki soliteri posle dvanaestog imaju četrnaesti sprat.

Dakle, da se vratimo telefonima. Kako smo se brzo obračunali sa baksuznim brojem, tako smo zapadnjacima ostavili da se plaše malera, a mi smo nastavili da telefoniramo.

Novo vreme podrazumevalo je sledeću muku, a to su bili dvojnici. Centrale onog vremena imale su običaj da povežu dva pretplatnika na istu liniju i to je rađalo nemalu muku, jer je na svake dve porodice bila bar po jedna "pričalica", nevezano da li je muškog i ženskog roda, koja je morala da "zasedne" na liniju i izazove nemalu mržnju u komšiluku. U Beogradu je tada važilo pravilo: Bolje da ne znam ko mi je dvojnik, svašta bih mu uradio...

Iskorak koji je statusno postao neverovatno bitan bile su preteče mobilnih telefona - pejdžeri. Devedesetih godina pejdžer je bio važna poslovna alatka za brzu razmenu informacija ili makar za vapaj da se neko odazove pozivu na fiksni, dok su, sa druge strane, bili i deo snobovskog nakita koji se sjajno uklapao uz džip.

Ludak sa ciglom

KADA su stigli prvi mobilni telefoni u Beograd, zabeleženo je i nekoliko poziva hitnoj pomoći, pogotovo psihijatrijskom delu, jer su "locirani" pojedinci koji hodaju gradom držeći neku ciglu u ruci i pričajući s njom. Poziv je makar polovično bio tačan, jer je gabarit aparata bio pogolem i prizor koji bi nesrećni posmatrač video nije bio daleko od istine.

Danas je sve mnogo drugačije... Gotovo da ne postoje Beograđani koji bi mogli da žive bez telefona, klinci u autobusu koji ne žele da ustaju starcima nisu više zagledani u daljinu kroz prozor, nego u ekran svog mobilnog. Od prvih razreda osnovne škole roditelji snabdevaju decu telefonima, kako bi imali kontrolu nad kretanjem mališana, a ovi su presrećni zbog igrica i drugih načina efektnog gubljenja vremena i svakovrsnog zamlaćivanja. Telefoni su pobedili fudbalska igrališta, klikere i preskakanje lastiša.

I sada, skoro vek i po kasnije, dođe doba da se upitamo da li je onaj ministar vojni, s početka priče, možda bio u pravu?

NEMA ZRAČENjA

Krajem devedesetih godina, kada su mobilni telefoni postajali sve popularniji, uporedo je počela i osnovana reakcija javnosti zbog jakog zračenja ovih aparata.

Tada se pojavio jedan od predstavnika tada aktuelnih preduzeća koji je rešio da umiri korisnike rečenicom koja je ušla u anale.

- Mobilni telefoni uopšte ne zrače, a novi modeli zrače još manje!