Beogradske priče: Životinje iz centra grada

Zaprege, svinjarski trgovci, fijakeri... pre jednog veka bili su uobičajeni milje centralnih delova Beograda. Istina, grad koji je prve godine 20. veka imao oko 70.000 stanovnika nije bio mnogo nalik metropoli koju danas poznajemo.

Brzo narastajući do oko 300.000 ljudi krajem tridesetih godina, a uvodeći i savremenu arhitekturu, saobraćaj i motorizaciju, prestonički obrisi postajali su nešto bogatiji. Sećanje na neke neobične prizore koji su oslikavali današnji centar deluju pomalo zbunjujuće. Većina snimaka koje ovde objavljujemo delo su Ace Simića, čoveka čije fotografije sve više dobijaju na značaju kako vreme više prolazi.

Simić je bio jedan od neprevaziđenih hroničara onog doba, beležeći foto-aparatom kadrove koji su protokom vremena postali vanvremenski.

Kaskanje na kaldrmi

VEOGRAD je postepeno na ulicama doživeo smenu konja, upregnutih u varoške fijakere i zaprega koje su dugo dovozile robu na gradske pijace, tako što su umesto njih na pločnicima počeli da se šepure kućni ljubimci.

Hajde da ne otvaramo priču o tome da su nekadašnji vlasnici fijakera morali da imaju vreću u kojoj bi balega bila istog trena sklonjena sa gradskih ulica, jer sto godina kasnije na Terazijama ili u Kosovskoj ulici možete sasvim nepažljivo da ugazite u... (baš to!). Tako da "civilizacijski iskoraci" pomalo neuredno prate naše uvreženo ponašanje.

Fijakeristi su bili veoma važan deo prevoza gradskih putnika, i to onog dobrostojećeg sloja. U vreme kada su prvi tramvaji zakloparali gradskim ulicama spajajući Slaviju sa Kalemegdanom, i njihov pogon su takođe bili konji.

Drumovi su bili blatnjavi, a hroničari, poput Koste Hristića, opisuju izgled ondašnje Glavne čaršije "kao teskobnu ulicu koja se provlačila do Saborne crkve". To je bio deo današnje Ulice kralja Petra.

- To je bila i onda prva trgovačka ulica i u njoj najuglednije firme beogradske, naročito za branšu manufakturnu i kolonijalnu - piše Hristić. - Nije mučno zamisliti ondašnju kaldrmu koja nije imala trotoara, nego se s obe strane blago nagibala prema sredini i tu pravila neku vrstu oluka, kojim je voda oticala u druge ulice ili ponirala u stare turske đerize (kanale kojima je oticala prljava voda).

Druga polovina 19. veka bilo je doba kada su konji bili neophodni u ostvarenju bilo kakve gradske trgovine.

Ulicama su svakodnevno bile viđane sakadžije, čiji zadatak je bio da donose čistu vodu u gradska domaćinstva. Sakadžija bi imao zapregu sa velikim buretom. U vreme kada se vodovod u gradu sastojao samo od nekoliko pojedinačnih česama, ovaj bi natočio bure čiste vode i obilazio deo grada u kojem su ga domaćice nestrpljivo iščekivale, pa bi za sitan novac snabdevao jednog "potrošača" za drugim.

Zatim su svoje mesto zauzele i rabadžije, koje bi prevozile robu sa pristaništa na Savi naviše, ka Glavnoj čaršiji, a potom i drugim ulicama u kojima se razvijala trgovina.

Kako opisuje hroničar, u prvo vreme su različiti ljudi prenosili robu u bisagama, potom su kiridžije, konjanici prenosili potrepštine od pristaništa do različitih dućana, da bi rabadžije unele znatno poboljšanje.

- Umesto kiridžija sa konjima nastupaju rabadžije sa kolima, a to je značilo ogroman napredak - piše Kosta Hristić. - To je bio lagan ali siguran prevoz, bez kvara, pretovara... U ono vreme sretali ste drumovima čitave povorke rabadžijskih kola, natovarenih sanducima, balama i gvožđurijom. Za beogradske trgovce nije bilo većeg zadovoljstva neko kad im pred magaze navale rabadžijska kola, pa momci, pošto ih potovare i isprate, jedva očiste kaldrmu ispred dućana od silne balege.

Štale i kafane

VELIKI broj životinja u gradu podrazumevao je i mesta za njihovo držanje, pa su hanovi i kafane morali da imaju štale za smeštaj konja. Neretko su zaprege vukli volovi, a kafane poput "Rudničanina" ili "Tri seljaka" na kraju Ulice kralja Milana, odnosno početku Slavije, bile su poznate po tome.

Tako su seljaci dopirali do Beograda i donoseći robu za pijace odsedali na ovakvim mestima.

U suštini, svaka ugledna kafana morala je da ima mesto za smeštaj stoke, baš kao što je danas logično da svaki ugledan hotel obavezno ima parking prostor za svoje goste.

Još dugo je potrajalo dok poslednje zaprege nisu proterane iz grada. Iako zakon danas zabranjuje njihovo aktivno učešće u saobraćaju, gotovo da svakodnevno po obodima grada protrči neko romsko konjče, vukući svoj teret satkan od starog gvožđa ili hartije.

ZOOLOŠKI VRT

PRVI zoološki vrt u Srbiji je upravo beogradski, koji je u vreme Vuka Bojovića dobio ime "Vrt dobre nade". Otvoren je davne 1936. godine, a osnivač je ondašnji gradonačelnik Vlada Ilić. Doduše, tada je njegova titula bila predsednik gradske opštine jer je grad činila samo jedna ovakva administrativna celina.

Od predratnih 14 hektara koliko je imao pre Drugog svetskog rata, današnji vrt zauzima upola manju površinu.

PLAST ISPRED SKUPŠTINE

POKOŠENO i osušeno seno u gradu je nekad bilo na mnogo višoj ceni nego danas. Izgradnja Skupštine se neobično odužila, a pokošena trava oko nje nije predstavljala problem "tadašnjim komunalcima", već naprotiv, obezbeđenu hranu za konja, vola ili kravu tokom cele zime.

SVINjAR PRED POZORIŠTEM

MOMAK koji vodi prase na povocu ispred zdanja Narodnog pozorišta takođe je ovekovečen kroz objektiv Ace Simića. Nekada je ovaj trg nosio ime Pozorišni, a ovakvi prizori nisu bili retki u prestonici.