U samom srcu Beograda, na današnjem Trgu republike, a ispred Narodnog pozorišta postojala je građevina koju su, valjda, svi Srbi pre nekoliko vekova pamtili po zlu.

Bila je to Stambol kapija, mesto kroz koje se nekada ulazilo u omalenu varoš Beograd. O njoj su pisali mnogi, a mi smo izdvojili beleške Milana Đ. Milićevića, jednog od najučenijih Beograđana svog vremena, ondašnjeg akademika, predsednika Srpskog arheološkog društva i osnivača Srpske književne zadruge.

U knjizi koja nosi ime "Stari Beograd", a priredio je Đuro Gavela još 1951. godine, pronalazimo priču o topografskim beleškama koje je zabeležio Milićević. Među njima posebno mesto odvaja za sećanja na Stambol kapiju.


Rov oko grada

- ONDE gde je danas prazna čistina, između pozorišta, apoteke i spomenika Knezu Mihailu, bila je nekad tvrda i Srbima strašna Stambol kapija - počinje priču Milićević. - Sva ondašnja beogradska varoš bila je opasana od Save do u Dunav dubokim rovom i visokim šancem, u koji su bili usađeni debeli palisadi (hrastavo debla, gore zašiljena). Kroz tu tako tvrdu ogradu u beogradsku se varoš moglo ući, i iz nje izaći, na Sava kapiju (na Savi), na Vidin kapiju (u dunavskom kraju), na Varoš kapiju (od Velike crkve na jug), i na ovu, Stambol kapiju. Od svih tih kapija ova stambolska bila je i najveća i najtvrđa, a u građevinskom pogledu i najlepša. Ozidana je bila kao kakav gradić s tvrdim svodovima povrh kojih je bio debeo sloj zemlje, sa prostranim dole unutra hodnicima, i mnogim kazamatima za obitavanje vojnika, koji su tu držali stražu. Izrada je bila od tesanog kamena i od cigle.

NACRT STRUČNjACI kažu da je jedini crtež Stambol kapije koji je moguće videti na internetu i u pojedinim knjigama prilično nepouzdan, i da sa sigurnošću ne možemo da tvrdimo da je upravo tako izgledala.

Kroz nju se prolazilo na tri prolaza: u sredini veliki za kola, a sa strane po jedan manji za pešake. Vrata su sva bila od debelih hrastovih greda, pa je po njima prikovana jaka gvozdena oplata, na kojoj su se videle ulupljene rupe od krušuma pri napadima.

- Ovu kapiju od poljane, koja se pružala gore ka Teraziji i ka Paliluli, rastavljao je dubok rov koji je često bio pun vode - beleži dalje Milićević. - Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenim žabokrekom, i svakad je bila prljava, jer se u nju svašta bacalo.

"Preko toga rova, iznad te vode, od usta Stambol kapije onamo ka Teraziji, pružao se drveni most, trideset do četrdeset metara dugačak... Pred ustima toga mosta, odovud sa terazijske strane, bio je veliki breg nanesene zemlje, koji je sobom zaštićivao most i vrata Stambol kapije od napadača."

Ove beleške starog hroničara vraćaju nas u neugledan, ali i veoma neobičan ambijent tadašnjeg grada. Dugačak, drveni most danas ne bi bilo logičan deo okoline Trga republike, pogotvo zemljani breg na njegovom kraju. Ali tadašnje učenje o vojnoj zaštiti grada govorilo je o tome da bi takva ustava onemogućila konjanicima da se zalete i brzo dosegnu preko mosta do same kapije.

Most i breg

MILIĆEVIĆ nastavlja opis govoreći o raskršću koje je postojalo odmah posle mosta.

- Put koji je iz Beograda na Stambol kapiju izlazio preko mosta delio se odmah na dva kraka: jedan je udarao desno od toga brega ka Teraziji, a drugi levo - ka Paliluli i Tašmajdanu.

I eto nas, prateći beleške Milana Milićevića, na onom delu gde bi danas put sa ovog trga zaista krenuo ka Terazijama, kako ih danas zovemo, (a ne "Teraziji" kako beše u Milićevićevo vreme), ili bi, drugom stranom, išao otprilike ka Makedonskoj ulici.

- Tu nigde nije bio ni kuće ni dućana, nego je leti rasla golema travuljina, najviše kukuta, a zimi je ta travuljina bila suva, ali se većinom držala uspravno.

Odatle su u svako doba, kaže hroničar, "mogli jurnuti ili psi ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja".

Kolje na koje su Turci nabijali Srbe udarano je van kapije i van drvenog mosta, pored puta koji vodi "na Teraziju".

- Mučenici su okretani licem u polje, ovamo ka Srbiji, da zaplaše druge, koji bi poumili poći njihovim tragom, to jest koji bi poumili da ustaju protiv turske sile u zemlji srpskoj - beleži Milićević.

Na kraju, došlo je vreme da se ova zlokobna građevina ukloni iz srca Beograda, a tu odluku doneo je knez Mihailo Obrenović.

- Ta tvrda, ta strašna Stambol kapija srušena je iz temelja po zapovesti kneza Mihaila u proleće 1866. godine - zaključuje hroničar svoju pripovest. - Rušenje je počelo u polovini aprila, a dovršeno 19. maja. Najpre su rušena oba krila sa strane, pa posle sredina i tvrdi svodovi i stubovi unutrašnji. U ruševini je nađeno više đuladi razne veličine i jedan bakarni ibrik pun mutne vode.


AUSTRIJSKO DELO

HRONIČAR precizno beleži i informacije koje je imao o nastanku same građevine. Tako kaže da su Stambol kapiju zidali Austrijanci za "ono vreme dok su držali Srbiju".

Istina, u vreme austrijske vlasti (1717-1739) Beograd je potpuno promenio lice, i hrišćani su u njega uneli mnoga obeležja evropskog grada, a izbrisali bitne, otomanske tragove. Vreme osvajanja i ponovnog povratka hrišćana u grad bilo je doba velikog vojskovođe Eugena Savojskog, kojeg će istorija zabeležiti i kao Ojgena, dok su ga ondašnji Beograđani neretko zvali i princ Evđenije.