Beogradske priče: Aberdarevom ka istoriji

KADA kolege iz Radiotelevizije Srbije idu na posao najviše se umore na samom kraju puta, jer ih čeka uzbrdica Aberdareve ulice.

Slično je i sa svima koji žele da dosegnu Tašmajdan sa ove strane, bilo da idu ka Crkvi Svetog Marka, ruskoj crkvi Svete Trojice, ili legendarnom restoranu "Šansa".

Ova kratka ulica nosi ime po Jovanu Kujundžiću Aberdaru, jednom od prvih srpskih akademika. Ovaj učeni čovek, neobično obrazovan za doba od 1842. do 1893, kada je živeo, ušao je u našu istoriju kao filozof, pa je bio i profesor filozofije na Velikoj školi, a proveo je neko vreme i kao ministar prosvete. Bio je i jedan od prvih članova Srpske kraljevske akademije koje je imenovao kralj Milan Obrenović.

Burni događaji istorije 19. veka više puta ga odvode od knjige, pa tako u međuvremenu postaje konjički desetar, da bi u vreme srpsko-turskih ratova dosegnuo čin potpukovnika.

Delo "Gusle Aberdarove" koje je objavio u Novom Sadu 1861. godine bile su razlog što je svom imenu pridodao ovaj nadimak, a beleške o njegovom životu pravio je i nezaobilazni hroničar ondašnjeg Beograda Kosta Hristić.

Pri kraju života je izrekao svoju najveću želju, koja ga opisuje kao velikog patriotu. Ostale su zabeležene Aberdarove reči: "Imam samo jedan amanet, jednu malu želju, da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo".

Fotografija je snimljena pre nego što je televizija postala svetsko čudo, u doba kada je prošao Drugi svetski rat, ali Tašmajdanski stadion još nije postao okupljalište mladih. Pre rata, stariji su pamtili da je ovaj deo grada bio nazivan i "Pištolj mahala", a slikovitost tog nadimka dovoljno govori o strukturi i sklonostima stanovnika tog varoškog ambijenta.