Beogradske priče: Varoški ljuti alhemičari

MALO treba čoveku da bude srećan, makar su tako izgledala dvojica "junaka" ove priče i snimak iz 1927. godine sa beogradskih trotoara.

Njih dvojica su se spremali za ozbiljan, sezonski posao koji je bio važan za svaku domaćinsku kuću. Rakija je bila piće za svaku priliku. Ako je neko tužan, hvatao se za čašu, a ako je srećan - još brže. Neki bi je proglašavali lekom, jer su zubobolja, kao i bolovi u stomaku primarno rešavani "mučenicom". O povišenoj temperaturi i da ne pričamo. Kada nekog zaboli glava, ne bi bilo loše da zdrma jednu "ljutu", mada je bilo mnogo onih koji su glavobolju i stekli zato što su bili neumereni, a potom i neizbežno mamurni.

Bilo kako bilo, naši stari su umeli da zaključe kako je "rakija mirna samo u buretu", dok su onim ljubiteljima čašice koji bi neumereno brzo pili, savetovali ono što im, tobože, govori svaka naredna čaša: "Samo ti idi, stići ću te ja".

I tako je odavno, otkad naši stari znaju za ovo piće, ceremonija pečenja rakije bila dobar razlog da se okupi komšiluk, a ovo neformalno okupljanje i druženje uz rakijski kazan umelo je da potraje, posebno ako ima više degustatora koji su dovoljno merodavni da se uvere u kvalitet onoga što je domaćin napravio.

Snimak pre skoro devet decenija prikazuje kako su bakarni kazani i pecare bili sastavni deo gradskog folklora u jesenje doba, kada su najviše bili upošljeni. Kaldrma pod nogama, šeširi i ufitiljeni brkovi prikazuju beogradske domaćine onog doba, ponosne na posao na koji samo što nisu prionuli.

Na drugoj fotografiji, kojoj, nažalost ne znamo godinu nastanka, ali sve govori da su oba snimka iz istog doba, vidimo ekipu sličnih "alhemičara" u punom zamahu.