Davno beše, kada su Austrijanci, početkom 18. veka sve Srbe iz Beograda namerno nastanjivali u okolinu današnje Saborne crkve, i naniže, ka Varoš kapiji, Pop Lukinoj i Karađorđevoj ulici.

U istoriji grada bio je značajan period u kojem su, od 1717. do 1739. godine ovde vladali Austrijanci. Tada grad gubi obrise orijentalne provincije i dobija neke dragocene barokne elemente u svom izgledu. Ali i oštar odnos prema pravoslavnom stanovništvu, koje nije bilo rado viđeno u nemačkom delu grada.

Osvajači su tada izabrali Dorćol za mesto gde će se nastaniti, a davali su i posebne povoljnosti za stanovnike koji će biti naseljeni uz dunavsku obalu. Stotine porodica stigle su ovde iz okoline Vormsa i Majnca. Katolička crkva davala je posebnu podršku tokom ovog procesa.

Kada su, kasnije, Turci povratili Beograd pod svoju vlast, ponovo su imali više simpatija i sklonosti ka toj, dunavskoj strani varoši, koja će i danas nositi njihovo ime - Dorćol. Radi se, dabome, o dve turske reči od kojih je "dort" oznaka za broj četiri, a "jol" je put. Dakle, pričamo o susretu četiri puta ili raskršću.

Srbima je u to vreme ostala savska padina, istina, uvek bolje zaštićena od vetra nego što je to bilo uz obalu Dunava, gde je luka bila večito izložena udarima košave.

Đumrukana i stepenice

KNEZ Miloš je, sve onako nepismen, ipak imao veoma jake vizije o budućem izgledu varoši, pa je želeo ovde da ustoliči trgovački deo grada, budući da je bio svestan dobrog položaja pristaništa, na kojem i danas pristaju turističke lađe.

Zdanje Luke Ćelovića

Istovremeno je hteo da izmesti značajne delove grada od dometa turskih topova sa Beogradske tvrđave, pa je lagano, šireći grad izvan šanca, urbanizovao onaj deo koji je dopirao do današnje Nemanjine ulice.

Savamala je bila određena Karađorđevom ulicom, potom Bosanskom koja danas nosi ime po Gavrilu Principu, Kraljice Natalije, Sarajevskom, pa Savskom, a dosezala je do Miloševe.

Ideja da ovo bude centralni, trgovački deo grada nije dugo potrajala. Dok su brodovi predstavljali osnovni vid transporta, bilo je tako, i lađe su ovde dovozile robu koja je, prvo, čuvana u lagumima podno Kosančićevog venca, u koje se ulazilo upravo iz Karađorđeve ulice.

Do Prvog svetskog rata Beograd je bio pogranični grad, pa je ovde bila granica, a zgrada koju je još Miloš napravio kao carinarnicu zvala se Đumrukana. Takvo ime ponela je po turskoj reči ćumruk koja označava carinski prelaz. Neko vreme ova zgrada imala je najveću dvoranu u Beogradu, pa su u njoj održavane pozorišne predstave, a zabeleženo je da su ovo mesto zvali "teatar na Đumruku".

Tako je stari Beograd, od sredine 19. veka zaista opipavao svoj trgovački puls na desnoj savskoj obali. Sa Beogradskog grebena i Kosančićevog venca ka Savi su se spuštale Velike i Male stepenice, večito pune sveta.

Dokovi na Savi

Parobrod je spajao ovaj, granični deo Balkana sa Zemunom, prvim srednjoevropskim naseljem u okolini, u vreme kada mostovi koji bi povezali dve varoši još nisu postojali. Stari hroničari beleže da vozni red baš nije bio precizan, pa bi mnogi koji su u grad došli nekim poslom, često proboravili noć u birtijama u blizini dva stepeništa, čekajući lađu da pređu na drugu stranu.

Dobrostojeći trgovci, a dabome, za njima i ministri, često su birali Karađorđevu ulicu kako bi u njoj napravili svoje kuće, upravo kao što danas to čine gledajući ka Dedinju. Današnji izgled nekih starih zdanja i fasade koje pokušavamo da obnovimo u poslednje vreme govore o dostojanstvenom izgledu "starih dama" na koje podsećaju neke dragocene kuće u Karađorđevoj.

Tokom posleratnog doba toj ulici je promenjena namena i ona je postala važan koridor za teretni saobraćaj. Možda je u tom trenutku ovakva odluka delovala logično, ali danas kamioni čine život na obali reke nepodnošljivim.

Tako smo ovaj deo grada i njegov izgled nekako ignorisali, ma kako da je bio u najstrožem centru. Mnogi Beograđani i danas doživljavaju Savamalu, a potogovo Karađođevu ulicu kao nekakvu periferiju koja se nekim čudnom našla u centru.

Karađorđeva kod pristaništa

"Kičevo" i "Bosfor"

U okruženju dela na koji se danas oslanja Brankov most nekada su bile kafane koje su Savamalci dobro pamtili. Jedna je nosila ime "Bosfor", što je bilo prirodno za ondašnji, duhoviti Beograd. Kako smo već imali legendarne "Dardanele" na današnjem Trgu republike, na mestu današnjeg Narodnog muzeja, bilo je prirodno da i "Bosfor" dobije svoje mesto u gradu.

Tačno na mestu gde se sada nalaze oslonci mosta bio je i bircuz "Kičevo", koji je takođe imao burnu prošlost, veoma diskutabilnu klijentelu i najrazličitije goste koji su se mogli zateći u starom Beogradu.

Dolaskom železničke pruge 1884. godine, kao i izgradnjom prvog čvrstog mosta, trgovci pomalo izmeštaju svoje radnje šire po varoši, a u Savamali ostaje autentičan duh njenih stanovnika, ali i mnogo fizičkih radnika, koji ovde traže uhleblje.

Poseban pečat ovom delu grada podario je Luka Ćelović Trebinjac. Ovaj trgovac na veliko bio je jedan od najbogatijih beogradskih Srba s početka 20. veka. Trebinjac je bio jedan od osnivača Beogradske zadruge kao i predsednik njenog Upravog odbora. U ono vreme su dobrostojeći ljudi smatrali osnivanje zadužbina jednom vrstom duhovne i materijalne obaveze. Trebinjac je bio među najvećima od njih, pa je Beogradskom univerzitetu ostavio najzačajniji deo svoje imovine.

Zdanja koja je zaveštao danas krase Karađorđevu ulicu, a dabome da su posle rata nacionalizovana, a potom im je uloga prenamenjena. Burna vremena su sprala staru, tradicionalnu misao koja je vodila svakog ko se za života obogatio: Ako je Gospod pogledao na mene i omogućio mi da u blagostanju provedem život, onda je moj zadatak da deo te blagodeti podelim s onima koji su rođeni bez takve milosti.


MALI PIJAC

U blizini hotela "Bristol" koji je dugo bio najvažniji u ovom delu grada, nalazio se i Mali pijac. Česta izlivanja Save su ga plavila, ali je ovo mesto dugo opstajalo kao trgovačka tačka starog Beograda, budući da je Savamalcima bilo od velike važnosti.

MILOŠEVA I NEMANjINA

ZABELEŠKE Đoa le Konta ostale su najbolje objašnjenje zašto je knez Miloš Obrenović gledao da izmesti važne državne i upravne zgrade u oblast današnje ulice koja nosi njegovo ime, kao i u Nemanjinu.

Ovaj hroničar beleži da mu je Miloš rekao da, "kad već ne mogu da priđem varoši, privući ću je k sebi". A razlog tome bili su turski topovi na Beogradskoj tvrđavi. Do 1867. godine varoš u šancu bila je u dometu turske artiljerije, a na ovim lokacijama zdanja su bila bezbedno udaljena.

Tako su nikle zgrade Sovjeta, u blizini raskršća Miloševe i Ulice kraljice Natalije, Vojna akademija, Ministarstvo finansija... Tu je i Vaznesenjska crkva, a u blizini je ponikla i pivara.


LIMAN DžAMIJA

U blizini današnjeg Brankovog mosta još u tursko vreme nalazila se džamija, koju su Osmanlije nazvale Liman džamijom, po njihovoj reči za pristanište ili rečnu luku.