Beogradske priče: Prizrenskom uzbrdo i nizbrdo

ULICA koja spaja Zeleni venac i Terazije je mesto kojim su prošli svi Beograđani, hteli oni to ili ne. Nemoguće je živeti u ovom gradu a zaobići ovu saobraćajnicu.

Mnogima je smetala njena kosina, pa bi se jedni zadihali idući uzbrdo, a drugima je pravila probleme nizbrdica, pogotovo tokom zime i snega i leda na trotoarima.

Ipak su svi nekada morali da prođu ovuda završavajući svoje svakodnevne poslove u metropoli.

STARI POTOK

I ovde je, kažu stari hroničari, nekada davno bio potok koji se slivao niz ulicu u vreme dok je Zeleni venac bio okupiran baruštinama, jer se voda dodatno slivala i sa Beogradskog grebena iz pravca sadašnje Knez Mihailove, niz današnju Ulicu carice Milice.

Automobili su brzo izborili svoje mesto u gradu, pošto je prvi među njima ušao u prestonicu 1903. godine, pa su njegovi naslednici ubrzo bili načičkani u centru, a ovde, u blizini dva prestižna hotela, prvi taksisti su vrebali svoje mušterije. Tako su hoteli "Moskva" i "Balkan" ukrasili Terazije, centralni gradski trg, a njihovo postojanje značajno je proširilo središnji deo grada koji se postepeno širio.

Prvo su zaprege i fijakeristi imali primat u varoškom prevozu, a potom je niz strmu ulicu ipak postavljena tramvajska pruga, pa je tuda išao tramvaj broj 14, koji je spajao stari grad sa Zemunom. Kako god današnjim žiteljima Beograda to delovalo neobično, tesna Prizrenska ulica pre rata je imala dovoljno mesta za prolazak ovog šinskog vozila.

U predratno vreme linija 14 bila je veoma popularna, a prelazila je preko Save na mestu današnjeg Brankovog mosta, kojem je prethodio Most viteškog kralja Aleksandra. Most je napravljen 1934, a već godinu dana kasnije preko njega je bila postavljena tramvajska pruga, koja je spajala početnu stanicu ispred Skupštine i dopirala do hotela "Central" u Zemunu.

Prizrenska ulica ovo ime nosi od 1872. godine. Ona je tada spajala Gospodsku, a danas Brankovu, ulicu sa Terazijama. U to doba tu je bio početak Kragujevačkog druma, koji će kasnije voditi ka Slaviji, pa posle naviše, današnjim Bulevarom oslobođenja ka sadašnjoj Autokomandi, i dalje, ka Kragujevcu.

Neobično je i to da su u to vreme ulice uglavnom dobijale imena po stanovnicima i njihovim profesijama, od Abadžijske do Ministarske, a u ovom slučaju je ulica dobila ime po starom srpskom gradu. Prizrenska, uz još dvadesetak ulica, spada među retke koje nikada nisu menjale imena.

"DRVENI ADVOKATI"

STARA priča zbori o tome kako su neki mladi, pismeni i snalažljivi Beograđani u 19. veku dobili neobičan nadimak - "drveni advokati". Taj pojam se posle uvrežio i gotovo da ne postoji čitalac kojeg učiteljica u školi nekad nije ovako prozvala, ukoliko je branio druga od neke neopravdane kritike ili optužbe.

Istina, verovatno ni učenik ni učiteljica nisu znali zašto je pogrdno biti nečiji advokat i kakve to veze uopšte ima sa drvetom.

Delimičan odogovor na pitanje koje nosi zaplet ove priče nastao je na vrhu Prizrenske ulice.

Stari Beograd pamtio je baš takve "pravne zastupnike" koji su se skupljali kod popularnih hotela "Balkan" i "London".

Bili su to učenici koji su očekivali da zajapureni seljaci, tek pristigli u Beograd, krenu sa Železničke stanice uzbrdo Balkanskom ulicom, i dokopaju se suda u kojem bi raspravili neku nepravdu. Po starom srpskom običaju, najčešće su to bile komšijske svađe i razmirice oko međe ili nekog drugog razloga koji bi, usled silne zamršenosti, morao da razreši sudija lično.

Kako su seljaci mahom bili nepismeni, vrebali su ih ogladneli i siroti đaci koji su, za razliku od njih, bili pismeni ali nisu imali novac. Tako se rađala zgodna simbioza u kojoj su jedni brže-bolje pisali pritužbu koju bi oštećena strana odnela u sudsko zdanje. Kako su đaci bili naslonjeni na drvene direke, stubove u kafani, na brzinu ispisujući tužbe, tako ih je beogradska čaršija brzo prozvala drvenim advokatima.

A "Balkan", na vrhu Prizrenske, i "London", nedaleko odatle, još dugo su pamtili priučene "advokate" koje su prozvali "drvenim".

ŠTA BI BILO DA JE BILO?

PLAN ulepšavanja Beograda rođen je početkom 20. veka kada je ondašnja vlast Kraljevine Srbije angažovala belgijskog arhitektu Albana Šambona da osmisli neke važne gradske delove.

Ideja je bila predočena 1913. godine, a Prvi svetski rat je umnogome sprečio njeno izvođenje, pa ni do danas nije do kraja jasno šta se zaista dogodilo sa zamislima ovog arhitekte. Tim pre što je Šambon bio vrlo ugledan u Evropi onog doba.

Ostalo je zabeleženo da je pored današnje Prizrenske ulice, od Terazija naniže, prema njegovim zamislima trebalo da bude stvoren sasvim drugačiji ambijent.

Od Terazijske terase i pod njom Belgijanac je zamislio niz manjih trgova sve do Ulice kraljice Natalije. Prostor bi bio ulepšan visećim vrtovima i kaskadnim baroknim fontanama.

Na taj način bi bila rešena enigma ove padine koja je nastavila decenijama posle Šambonovih ideja da muči beogradske arhitekte i urbaniste.