Beogradske priče: Važna je ljubav...

ŽRTVE tranzicije bile su mnogobrojne, posledice mučne i teške, a termin "neuspela privatizacija" ostao je malaksalo da pravda naš potpuni ekonomski debakl.

Na zgarištu brojnih preduzeća koja su nekada bila ponos ovog grada još samo tinja žar dobronamernih sećanja i melanholija za vremenima koja su bila humanija i sa više čovekoljublja.

Uostalom, dokaz da smo izgubili još jedan rat je i činjenica da u najpopularnijoj gradskoj ulici - Knez Mihailovoj, gde je nekada bila prva robna kuća koja je pre rata pripadala Vladi Mitiću - danas postoji još samo nekoliko ćiriličnih natpisa. Jedan je na Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, do nje na Galeriji, a još po jedan na obližnjoj pekari i legendarnom restoranu "Kolarac". Peti je više sezonski, i to je ćirilični natpis na kolicima za kokice koja se često izmeste sa gradskog korzoa. I, to je uglavnom - to.

Sećanje na jedno od preduzeća koje je imalo neprikosnoveno mesto u gradskoj istoriji predočio nam je Bogoljub Glavinić, koji je radni vek proveo u robnim kućama.

"Narodni magazin"

NAŠ sagovornik je došao u Beograd 1958. godine i počeo školovanje za trgovca i istovremeno je išao na praksu u "Gradski magazin", koji je nasledio nacionalizovanu Robnu kuću "Mitić".

- Svakog dana sam išao na četvoročasovnu praksu u "Magazin", a posle podne u školu - seća se Glavinić.- Tako se nastavljalo i leti, samo što smo posle jednomesečnog odmora dva meseca provodili na svakodnevnoj osmočasovnoj praksi. Odmah po okončanju školovanja, 1961. bio sam stalno zaposlen.

Uskoro Glavinić postaje šef Odeljenja TV i radio-aparata, bicikala i gramofonskih ploča. Tako upoznaje i suprugu Ružicu.

Govoreći o tom vremenu, sagovornik nas upućuje kako su krajem pedesetih u Beogradu postojale dve robne kuće: "Gradski magacin" u Knez Mihailovoj i "Modna kuća" u istoj ulici, preko puta tadašnjeg hotela "Zagreb", a današnjeg "Ruskog cara". Tokom 1958. otvara se još jedna, na Terazijama.

Nedugo zatim "Gradski magazin" otvara još jednu robnu kuću na Dušanovcu, a "Narodni magazin" na Novom Beogradu, da bi, konačno, 1966. godine direktor robne kuće na Terazijama Čeda Jelenić pokrenuo inicijativu za integraciju svih robnih kuća u jedno preduzeće. Tako nastaju Robne kuće "Beograd" koje su generacijama bile osnovno mesto za porodične kupovine.

Tek raspadom države i njenog ekonomskog poretka ova vrsta trgovine i snabdevanja premeštena je na kojekakve buvljake, da bi kasnije tržište bilo predato stranim, konkurentskim firmama i domaćim uvoznicima.

Mitićev kraj

SEĆANjA Bogoljuba Glavinića sežu i u doba kada je osnivač prve robne kuće u Beogradu Vlada Mitić bio živ. Iako mu je komunistička vlast otela sve što je stekao za vreme stare Jugoslavije, on je bio dostojanstven čovek.

- Imao sam čast da ga upoznam, jer su posleratni šefovi u "Narodnom magazinu" pre rata bili njegovi nameštenici. I posle nacionalizacije Mitić je sve kupovao u "njegovoj" robnoj kući. Radno vreme je bilo dvokratno, od osam do 12, i od 16 do 20 časovi, a u međuvremenu je Mitić izlazio u kafanu "Proleće" sa svojim bivšim radnicima. Nekoliko puta sam sedeo s njima. Sećam se, tada sam bio mladić, ja sam pio klaker, a oni špricere.

Biografiju Vlade Mitića naš sagovornik zna iz prve ruke jer je bio svedok prelaska iz "privatne" u "društvenu" imovinu. Kako kaže, Mitića su posle rata optužili za izdaju na osnovu toga što su njegove kamione, prvo Nemci konfiskovali, a zatim ih koristili za transport. Na njima je ostao natpis Mitićeve firme, što je, prema mišljenju komunističkih komesara, bilo dovoljno za optužbu.

Osudili su ga na jednogodišnju robiju, a uzeli su mu i kuću na Dedinju. Bivši radnici, koji su ga i dalje veoma uvažavali, omogućili su mu da po izlasku na slobodu osnuje svoju radnju za izradu kravata.

Nije tako dugo potrajalo, i osnivač prve, predratne robne kuće zauvek je otišao iz Beograda, za njim su prvo uzletele "Robne kuće", a potom su se sunovratno sručile u prašinu.

SLOGAN

Gradski žargon upija mnoge parole i izreke, a potom ih prilagođava svojim potrebama. Tako mnogi pamte moto "Važna je ljubav - sve ostalo imaju robne kuće Beograd, koji su često koristili u zgodnim prilikama.

Istina, ljubav je ostala važna, a robne kuće su postale jedna od prvih meta u koje su pucali rodonačelnici novog ekonomskog poretka.

NEMCI, PARTIZANI I KASA

Zaposleni u "Mitićevoj" robnoj kući, a kasnije u "Narodnom magazinu", govorili su da je vlasnik za vreme okupacije predao ključeve sinu, da do oktobra 1944. nije dolazio u Robnu kuću, a da je, odmah po dolasku partizana predao novim vlastima sav novac kao i dve zlatne poluge koje je sačuvao.

ZLATNA PLAKETA

Vozač kamiona Vlajko Dokić dočekao je penziju u RK "Beograd", a njegov sin Zoran nam s ponosom ističe očevu zlatnu plaketu.

- U tom preduzeću smo, pored oca, radili i ja, sestra Ružica i zet Boško - seća se Dokić. - S ponosom čuvam potvrde u kojima piše da je moj otac vozio kamion "TAM 110", ali tako da je nagrađen posle 200, a zatim i posle 400.000 kilometara koje je prešao bez potrebe za generalnim remontom motora.

Čuvajući stare dokumente Zoran Dokić nam pokazuje i nekadašnju legitimaciju za prevoz sestre Ružice, preteču potonjih povlastica i "Busplusa".