Beogradske priče: Od Kavkaza do Avale

STALNO učimo kako čovečanstvo napreduje, ali kada vidimo kako su neke porodice preživele 20. vek, i koliko je žrtava taj opstanak iziskivao, ostaje upitanost da li je taj "napredak" ostvaren samo u načinu međusobnog ubijanja i ratovanja.

Na ovu misao nas je navela priča Beograđanina Aleksandra Šelemetjeva, iskusnog saobraćajnog inženjera koji se dao u potragu za precima i svojim burnim porodičnim poreklom. Baš kao mnogi Rusi čiji preci su našli spas u Srbiji posle Oktobarske revolucije, i on čuva veoma neobične zapise i dokumenta.

Proterivanje i poštovanje

- JEDAN od mojih davnih predaka bio je oficir u Generalštabu Ruske carske vojske, a za zasluge mu je car dao plemićku titulu - počinje Šelemetjev priču o svojim precima. - Tada smo se, po svemu sudeći prezivali Šeremetjev, ali je jedan od naslednika rešio da se oženi "običnom ženom" koja nije imala plemićko poreklo, a carica Katarina ga je zauzvrat kaznila tako što nijedan član njegove porodice nije više mogao da završi visoke, elitne škole ondašnje Rusije. Kazna je podrazumevala i proterivanje na Kavkaz.

Ali ljubav je učinila svoje i naš sagovornik zna da mu je pradeda Nikola Vasiljević Šelemetjev, sa blago izmenjenim prezimenom, ipak dostigao čin carskog generala i da je bio odlikovan posle burnih bitaka na Kavkazu, a potom u Rusko-turskom ratu. Zla sreća je htela da pogine pošto je mir potpisan, ali na bojištu ratnici još nisu dobili vest o tome. Narod Gruzije ga je veoma poštovao, i podigao mu spomenik koji su kasnije komunisti srušili.

Potom je deda Vladimir Šelemetjev bio upravnik u Stavropoljskoj guberniji, a zapamćen je kao čestit i pošten čovek, što će se kasnije pokazati bitno u ovoj priči.

Pripovedanje nas dovodi do oca našeg sagovornika, Valerijana, koji je već sa šest godina morao da krene u vojnu školu. Tako su ruski mališani pripremani za čin oficira još u najranijem detinjstvu.

- Izbila je Oktobarska revolucija 1917. godine, teča je bio načelnik Vojne akademije, a tetka udata za kneza Gruzije Abašidszea, inače rado viđenog gosta na dvoru Romanovih. Sve to nije pomoglo da moji preci dođu do svoje dece u vojnoj školi, i svi mališani su morali da pođu peške prema Krimu. To pešačenje ispresecano vojnim sukobima podrazumevalo je 200 kilometara. Surovo putovanje dečaci su prozvali "put plača" i mališani su na kraju ukrcani u brodove koji su ih vodili ka Bugarskoj. Otac je tada imao 11 godina i doživotno je pamtio tobožnju englesku pomoć, kada su im slali konzerve sa hranom u kojima je bio - pesak. To im nikada nije zaboravio.

Valerijan Šelemetjev na kraju putešestvija ipak stiže u Srbiju, pa u Belu Crkvu 1919. godine, gde je bilo sedište Krimskog kadetskog korpusa. U prvo vreme smeštaj je bio očajan, ali je lično kralj Aleksandar zahtevao da se uslovi poboljšaju. Tako otac završava vojnu školu, a kada je dosegao do čina poručnika dobio je dozvolu da se oženi Srpkinjom - i prekomandu u Skoplje.

Aleksandar

Od rata do rata

Ovakav sticaj životnih nevolja bio bi dovoljan za ceo jedan život. Ali težak put Valerijana Šelemetjeva tek je počinjao.

- Potom je prekomandovan u Sloveniju, gde je kao inženjerac Vojske Kraljevine Jugoslavije gradio utvrđenja prema Italiji. Odmah početkom rata dobija naredbu da se povuče, država se raspada, a on se mukotrpno, preko Bosne vraća u Skoplje po majku, za koju se do tada nadao da će tamo biti sigurna. Opet moraju da beže, ovog puta od Bugara, i tako stižu do Niša, gde ga pronalazi Gestapo, pa sada mora u logor u Nemačku. Pokušavao je bekstvo nekoliko puta, a te događaje je upečatljivo opisao Stevan Jakovljević u knjizi "Mrtve duše". Često su ih premeštali iz jednog u drugi logor i najzad je pobegao među tifusare, a Nemci su, povlačeći se, mislili da će zaraženi zatvorenici pomreti, pa nisu obraćali pažnju ni na njih ni na njega.

I opet se sudbina okreće protiv junaka ove priče, na kraju rata ga hapse Sovjeti, od čije vlasti je pobegao još kao dete.

Začudo, pronalazi ga jedan od podsekretara samog Staljina i čuvši za njegovo prezime priseti se šta su sve preci iz porodice Šelemetjev učinili u njihovu zaštitu, pa odlučuje da oslobodi zatvorenika.

Kako je u zaraćenoj Jugoslaviji postojao proglas u kojem Narodnooslobodilačka vojska pozivala oficire koji nisu sarađivali sa okupatorom da im se pridruže, Šelemetjev iz logora odlazi odmah kući, odbija da se vrati u SSSR, i eto ga uskoro u partizanskim jedinicama na Sremskom frontu.

Pregurao je sve muke novog rata, i završio kao potpukovnik.

- Jedini put kada je otišao u rodnu Rusiju, odnosno SSSR, bio je 1968. godine. Putovali smo zajedno, na granici mu je jedna žena dala grumen ruske zemlje i on ga je čuvao do smrti. Kada je umro 1978. godine sahranili smo ga tako što smo najpre posuli zemlju iz njegove prve domovine preko sanduka.

Još je teže saznanje da je sudbina Valerijana Šelemetjeva bila možda i čak blaga u odnosu na mnoge njegove sunarodnike, koji su prošli sličan, pa i teži pakao.

Njegov sin Aleksandar ima burno rusko poreklo, ukršteno sa majčinim, beogradskim i srpskim. Kada ga upitamo šta je po nacionalnosti, on jednostavno odgovara: "Ja sam pravoslavac. Šta bih drugo mogao da budem?"

Valerijan

VOJNICI, KONjI I BLAGO

Detinjstvo malog Valerijana počelo je bez nagoveštaja da će ga sačekati toliko paklen život. Tako je za šesti rođendan, osim upisa u vojnu školu, dobio i konja sa sedlom i kozačku nošnju.

Njegov rođak, general Nikolaj Rimski-Korsakov, brat velikog kompozitora, ponudio mu je prilikom egzodusa da ga uzme kod sebe, kako bi spasao mališana. Trebalo je da ga preuzme jedan general poreklom iz Indije, ali je Valerijan odbio jer nije mogao da ostavi 30 drugova koji su bili na istim mukama kao i on.

Zauzvrat, dao mu je kovčežić sa blagom, u kojem su bile dijademe i porodične dragocenosti, sa naređenjem da "ga zakopa tamo gde ga budu odveli" i da ga tako sačuva za trenutak kad će mu zatrebati. Nažalost, blago je nestalo još tokom transporta dece od Krima ka Bugarskoj.