Beogradske priče: Tkanje ćilima bez početka i kraja

SVAKI čovek treba da radi svoj posao, a ako ga još i voli, to je odličan spoj. Međutim, ako neko želi da bude dobar kolekcionar, tada se više ne radi o "običnoj" ljubavi, u takvo zadovoljstvo strast mora žestoko da umeša svoje prste.

Tako za "Beogradske priče" počinje pripovedanje Boris Belingar, kolekcionar, zaljubljenik i istraživač starog Beograda. U javnosti je njegovo ime pominjano poslednjih godina i zbog izuzetne knjige "Ilustrovana istorija beogradskih kafana", koju je napisao sa Boškom Mijatovićem.

Nama je rešio da otkrije neke od tajni vezanih za Zeleni venac i najstroži centar grada, ali nam prvo objašnjava otkud tolika strast prema starim razglednicama i istorijskim suvenirima sa ovog podneblja.

Kartofilija

- NA početku, u detinjstvu, postojala je ljubav za filateliju, skupljanjem poštanskih markica - kaže Belingar. - Moj otac je poreklom iz Slovenije, majka je iz predratne beogradske porodice, i oni su mi otkrili ovaj hobi kroz koji mlad čovek počinje da upoznaje geografiju, istoriju, kulturu... I polako mu se šire vidici. Kartofilija je sakupljanje razglednica i ona me je konačno "osvojila".

Belingar pred nas prvo iznosi takozvani laporelo, izuzetno šarmantne razglednice s početka 20. veka, čiji deo se otvara, a iz njega, kao iz čarobne kutije izlazi još dvadesetak spojenih fotografija. Pozdrav iz jedne metropole imao je na malom prostoru celu upakovanu foto-reportažu vrednu svakog poštovanja.

- Izučavanje starih razglednica sobom nosi ogroman izvor novih podataka o istoriji jednog grada. Na njima vidite kuće, kvartove, automobile, ljude koji nešto nose u ruci... I polako, uz kolekciju koju imate u rukama osetite mozaik kompletnog života jednog doba.

Ljudi koji dele sličnu strast prema starom Beogradu redovno se viđaju u klubu iznad Trga Slavija. Numizmatičari, filatelisti, ljubitelji antikviteta imaju svoje dane, a naš sagovornik voli da svrati kod svih ovih ljubitelja starina.

- Forumi o starom Beogradu su postali veoma bitni - komentariše Belingar svoj stav o internetu. - Na taj način u kontakt stupaju ljudi iz najrazličitijih branši, od obućara do akademika. Otvaraju se različite, zaboravljene škrinje i svako od nas iznese neki od dragocenih suvenira. Tako se polako rađa grad prošlosti o kojem nismo imali dovoljno znanja. Sve je nalik tkanju šarenog ćilima bez kraja i konca.

Belingar kaže da su tako veliki timovi prijatelja okupljenih putem raznih foruma postepeno oformili prave ilustrovane enciklopedije Beograda koje ne bi mogle da stanu ni u kakvu knjigu.

- Moji kafanski drugari bagatelišu internet, ali ko ume pametno da ga koristi, tamo dosegne mnoge pozitivne stvari.

Koliko je Venac zeleni?

PUTOVANjE kroz varošku prošlost ovaj entuzijasta nam ilustruje kroz priču o njegovom važnom, centralnom delu.

Poznata je priča o jednoj vrednoj Saksonki koja se sredinom 19. veka doseljava u Beograd i otvara kafanu. Belingar nas podseća na istaknuti venac iznad ulaza, pa su kafanu jednostavno prozvali "Zeleni venac". Uskoro je tako prekršten i ceo komšiluk.

- Zna se i to da je njeno ime bilo Sofija Herman, da je imala troje dece i da je na putovanju ka Srbiji njen muž umro. Manje je poznato da je knez Miloš tridesetih godina 19. veka pokušao da dovede oko 200 zanatlija iz Saksonije, što baš i nije uspelo, mada je jedan broj ipak stigao u našu zemlju. Neki su bogami i trajno ostali.

Sofija je bila modistkinja za izradu šešira i ondašnji, folklorni i ruralni Beograd baš i nije žudeo za njenim znanjima. Tada su najpoželjniji bili tehnički zanati, kakvim je najverovatnije baratao njen iznenada preminuli muž. Promoćurna žena u to se i sama uverila i otvorila je ono što je u Srbiji uvek uspešno radilo - dobru kafanu na dobrom mestu.

Zatim nas Belingar uvodi u rezlutate ličnog istraživanja, koje radoznalom Beograđaninu lako zaokupi pažnju.

- U njenoj domovini su kafane veoma često, po staroj germanskoj tradiciji dobijale naziv žirovnog venca. Taj običaj je čest i danas. To je zapravo zeleni venac od hrastovih grančica sa plodovima žira, koji je po svoj prilici i Hermanova istakla na ulazu svoje kafane. Pošto je venac bio prepoznatljiv po svojoj zelenoj boji, tako bi i nazvan.

Naš sagovornik podseća da u to vreme iznad radnji i kafana nije bilo pisanih firmi, za to još nije bilo potrebe, već su se tadašnji "šiltovi" crtali ili pravili sa prepoznatljivim sadržajem, pa je narod dolazio u kafane "Kod jelena", "Crnog konja", "Repate zvezde"... Crteži i skulpture su gostu jasno govorili po čemu je svratištu nadenuto ime.

Hermanov "Žirovni"

PRIČA o Sofiji ima nastavak, jer je njen sin Teodor (kasnije prozvan Todor) Herman 1868. godine otvorio svoju gostionicu.

- Nalazila se samo dvadesetak metara od već postojeće kafane "Zeleni venac", takođe je bila označena zelenim vencem, ali tada već jasno napisavši, crno na belo, da se radi o "Žirovnom vencu" - nastavlja Belingar. - Tako je nastavio uvreženu porodičnu tradiciju sa naznakama svog nacionalnog porekla, što je, između ostalog, privlačilo brojne Nemce kao goste, a takođe i one iz Austrougarske monarhije, koji su se u "Žirovnom" osećali kao kod kuće.

Istraživanja našeg sagovornika upućuju na važne istorijske činjenice koje je marljivo sakupljao. Podaci govore da se "Žirovni venac" nalazio u tipičnoj varoškoj jednospratnici na Zelenom vencu broj 10. Bio je to klasičan tadašnji omanji hotel - gostionica. U prizemlju se nalazio restoran i dvorišni kolski prolaz, a na spratu desetak soba. Njen prvi vlasnik Todor Herman bio je potom takođe gazda obližnje kafane "Crni petao", a ostao je zabeležen i kao nekadašnji zakupac "Zelenog venca".

Herman je bio veoma sposoban, pa se osim ugostiteljstvom bavio i rentijerstvom, a hroničari su nakon njegovog samoubistva 1888. zabeležili da je " za sobom ostavio preko milion dinara" i brojne nekretnine pride.

Jedna od njih je bio i hotel "Žirovni venac", koji posle 1892. zajedno nasleđuju njegovi sestrići i sestričine Seleskovići. Posao je inače vodio jedan od njih, Johan - Jovan Selesković, ugostitelj po zanimanju, uspešno nastavivši porodičnu tradiciju u trećoj generaciji. Hotel je tako i dalje važio kao solidno mesto sa naglašenim nemačkim pedigreom.

Stranci

"Žirovni venac" se može pohvaliti da je dugi niz godina bio prvi među beogradskim hotelima po broju stranaca, a pretežno su na konačište dolazili gosti iz Austrougarske, Nemačke i Italije. U tom ranom periodu, dosta ređe, bilo je i domaćih gostiju, među kojima Stevan Mokranjac, koji je navodno upravo u "Žirovnom" pomalo i komponovao.

- Sa novim vlasnicima, menja se i reputacija "Žirovnog", pa njegova hotelska kafanica, ranije sasvim neinteresantna, postaje jedno od mesta u koje zalazi Gavrilo Princip sa svojom sabraćom uoči Sarajevskog atentata. Beleške o tom delu varoške istorije ostavila je i Divna Đurić Zamolo.

Sudbina je htela da su početkom Prvog svetskog rata Austrougari pogodili zgradu i porušili joj sprat. Kako kaže naš sagovornik, "kao da su znali ko je nekada tu sedeo".

- Preostali patrljak od kuće doduše biva popravljen, ali zdanje ostaje trajno smanjeno i naruženo. Takva kuća preživela je još sledećih petnaestak godina, sve do njenog (opravdanog) rušenja, ali ipak kao hotel druge klase. Nasleđuje je moderna višespratnica arhitekte Dragiše Brašovana na istoj adresi - Zeleni venac broj 10.

Naravno, Zeleni venac je pobedio i kao prepoznatljiv gradski toponim ostao je zauvek.

- To je baš kao što je Englezovac, sada već zaboravljen, pogrešno dobio ime po Makenziju, koji je u stvari bio Škot. Kao staze u parku, nije važno gde su ih ucrtali, nego gde narod ugazi prečice.

- To je kao kad te prekrste ili dobiješ nadimak - uz osmeh kaže Belingar. - Šta ćeš - ćuti i trpi.

KAFANE I NOVINE

Običaji onog doba jasno su određivali način na koji posluju kafane. Belingar nas upućuje kako je još knez Miloš ukazom propisao da kafane mogu da budu izdate na tri godine.

- To je bilo u znak predostrožnosti da se vlasnik zdanja ne predomisli, pa taman kad kafedžija razradi posao, posle nekoliko meseci raskine dogovor i nastavi da radi sam. Tokom 19. veka veliku ulogu imale su i "Srpske novine" u kojima su, otvoreno i putem oglasa vođeni pravi ratovi između različitih zakupaca, vlasnika kafana i objekata, u kojima su svi dokazivali neku svoju istinu i razloge eventualnog sukoba.

To su, kaže naš sagovornik, neobično važni dokumenti kroz koje jasno osećamo tadašnji puls života grada.

KOLEKCIJA I SEĆANjA

Razglednice s kraja 19. veka uvode nas u ambijent grada koji je imao nešto više od 60.000 stanovnika i nije bio ni blizu veličine metropole kakav je Beograd danas.

Neke su izašle iz Valožićeve knjižare, druge je naš sagovornik marljivo sakupljao decenijama... Pažljivo nam skreće pažnju na izgled stare kovanice od 50 feninga na kojoj je hrastovo lišće sa žirovima bilo osnovno obeležje, a pokazuje i pečat koji su izdali naslednici Teodora (Todora) Hermana iz 1868.

Vredni istraživač je jasno obeležio gde se nekada nalazila prva kafana "Zeleni venac" ali i mesto na kojem je bio "Žirovni" pre nego što ga je oštetio austrougarski projektil. Priložio nam je i zdanje Dragiše Brašovana na istoj adresi danas, pa ne možemo nikud "da zalutamo".

Možemo samo da ga pratimo.

DIVNA DIVNA

Veliko poštovanje naš sagovornik ima prema važnim istoričarima i hroničarima koji su čuvali spomen na stari Beograd. Zajedno sa prijateljima ističe mnoga važna imena, među kojima izuzetno ceni delo Divne Đurić Zamolo, koja je dala najlepše i najvažnije opise, recimo, kafana s krajem 19. i početkom 20. veka.

- Nekoliko decenija kasnije ispostavi se da postoji način da građa postane znatno obimnija i sa mnogo više detalja - kaže Berlingar.- Ona, na primer, nije mogla da ima detaljan uvid u bezbrojne razglednice koje smo mi u međuvremenu skupili od poštovalaca Beograda sa svih strana sveta. Verujem da bi se iznenadila u detaljima za koje, nažalost, nije mogla da zna, a mi smo danas sigurni u njih i lakše stvaramo jasnu sliku tadašnjeg grada.