Ne smeta mi ni to što putnici laju na mene

MOJI putnici laju dok se voze, umeju i da mi skoče u krilo dok sam za volanom, ali to mi nimalo ne smeta.

Ovako počinje priču za "Novosti" Beograđanka Ljubica Prša, vozač specijalizovanog taksija za kućne ljubimce, koja je pre četiri godine počela da se bavi ovim neobičnim zanimanjem. Naime, i sama je nailazila na nerazumevanje okoline kada je želela da negde ode sa svojim psom i u razgovoru sa drugim vlasnicima je shvatila da se i oni susreću sa istim problemom. Od izbacivanja iz gradskog prevoza, do negodovanja regularnih taksista. Kupila je auto i počela da prevozi krznene četvoronošce.

- Taksisti uglavnom gunđaju zbog haosa koji im ostavite kada uđete sa psom i, posle mnogo nerviranja, postala sam taksista za ljubimce - priča Ljubica.

- Shvatila sam da je ta usluga preko potrebna vlasnicima pasa u Beogradu. Kod mene mogu da prljaju koliko im je volja. Auto posle svakog putnika ide na čišćenje.

Kako kaže, svoj posao više doživljava kao hobi, jer je ljubav prema životinjama glavni motiv da se bavi taksiranjem. U početku je mušterijama bila na raspolaganju od 0 do 24 sata, ali sada radi isključivo po pozivu.

- Vlasnici me zovu kada treba da odu kod veterinara ili da odvedu psa na šišanje - objašnjava ovaj neobični taksista. - Vozim ih i na druženje sa prijateljima ili kada ljubimca žele da prošetaju do Ade, Košutnjaka, Avale. I uglavnom je to od danas za sutra. Ne očekuju da se istog trenutka stvorim, jer znaju da imam samo jedno vozilo, ali ako je hitno, izađem u susret.

Psi i mačke su najredovnije mušterije, mada među njima zaluta i poneki zec, hrčak i papagaj.

- Moji klijenti su najbolji na svetu - kaže naša sagovornica. - Bude među njima onih koji se prvi put voze, pa negoduju, uplašeni su i umeju da zalaju, ali ubrzo se naviknu. Ume da im bude muka, mamim ih keksićima, a sledećeg puta sami uskaču. Jedna vlasnica mi se čak i žalila da njen pas, kada idu u šetnju, čim ugleda otvorena vrata od auta, hoće da uskači. Toliko je zavoleo vožnju.

Najčešće insistira na tome da pas bude sa vlasnikom kako se ne bi desila neka nepredviđena situacija. Ali ukoliko je redovna mušterija, vožnja jedan na jedan nije nikakav problem.

- Pas bez vlasnika ume da bude uplašen, ali ako smo stari drugari, umeju čak i da me odvedu do kuće - kaže Prša. - Dešavalo mi se da dođem u ulicu, ali zaboravim koji je broj zgrade. U tim trenucima samo pratim mog krznenog prijatelja i on me odvede do vrata stana.

POVREMENO I HITNA POMOĆ

IAKO su iskustva sa Ljubičinog radnog mesta uglavnom pozitivna, neretko mora da uteši vlasnike kada izađu iz veterinarske ordinacije.

- Dešavalo se da je pas na izdisaju, pa moram da ga vozim kod veterinara - kaže naša sagovornica. - Ne bude uvek uspešno, pa kada vidim da vlasnik izlazi snužden jer je pas kritično ili je uginuo, bude mi baš teško. To su neke tužne strane ovog posla, mada više ima onih lepih.