Beogradske priče: Najveći park u srcu metropole

KRATKO raspitivanje među prijateljima lako će vam pokazati da je više Beograđana posetilo Tunis, koji je od našeg glavnog grada udaljen oko 2,5 sata leta, nego što ih je bilo na Velikom ratnom ostrvu, koje je od centra grada i Terazija udaljeno oko 2,5 kilometra.

Da stvar bude "gora", ostrvo je prelepo, nastanjeno raskošnim rastinjem i bezbrojnim vrstama ptica, pa predstavlja pravi raj u srcu jedne evropske metropole.

Stare mape

MILENIJUMIMA se Dunav valjao svojim tokom donoseći nanose koji su postepeno stvarali Veliko ratno ostrvo. Pošto Beograd pamti najviše bitaka u istoriji Evrope, nije neobično što je ostrvo dobilo ime Ratno, jer su se bezbrojni sukobi odigravali upravo ovde, na beogradskim rekama.

Istoričari će nam skrenuti pažnju da se ostrvo ne pominje i ne vidi na mapama i planovima pre nego što je Sulejman zakoračio ka Beogradu 1521. godine. Od tada su austrijski autori često pravili gravire Beograda i njegovog okruženja, pa tako i Ušća i ostrva na njemu.

Kustos Muzeja grada Vladimir Tomić skreće nam pažnju da je ostrvo sigurno bilo drugačije strukture nego danas. Na nekim od planova iz 17. veka ostrvo je prikazano kao da je sastavljeno od dve ili tri zasebne celine. Drugi ga, opet, pokazuju ispresecanog različitim vodotokovima.

Geolozi imaju još interesantniju priču koja seže u udaljeniju prošlost. U njihovoj nauci desetine i stotine hiljada godina su uobičajene za sagledavanje promena koje ih interesuju, pa lako dolazimo do podatka da je Sava nekada tekla bliže Bežanijskoj kosi. Posle se, tokom hiljada godina lagano premeštala ka mestu gde i sada protiče, podno Beogradskog grebena. Sasvim prirodno, to govori da ni ostrva tada nije bilo, i da je, sa geološke tačke gledišta, ono novija tvorevina.

Na početku priče zamolili smo poznavaoca Miroslava Rankovića da nam bude vodič. Tako prvo idemo ka popularnom kupalištu Lido, a dok prelazimo čamcem na drugu stranu, voda lako stvara utisak da idemo ka najmirnijem delu grada, i da varoška vreva ostaje iza nas. Dočekuju nas zaprepašćujući mir i tišina.

Rankovića nismo slučajno izabrali za vodiča, jer ovaj slikar i fotograf u praskozorje često dolazi na obalu Velikog ratnog ostrva kako bi ovekovečio kadrove Zemuna za koji kaže da je tada najlepši.

LIDO je plaža koja nas početkom jeseni dočekuje mirno, bez mnogobrojnih kupača koji su ga opsedali tokom vrelih, letnjih dana. Sada je ovaj peščani deo polupust, vikendaši i zaljubljenici vole ovde da pronađu svoj mir, a radoznalog posetioca put polako vodi dalje.

Dugačka staza stremi kroz centralni deo ostrva bliže Dunavskom rukavcu, onom delu Dunava koji je obujmio ostrvo sa novobeogradske strane.

Visoko drveće tvori debelu hladovinu, a sojenice sa strane govore kako ovde ipak neko živi. Ili, bolje je reći, provodi vikende i slobodne trenutke. Na Velikom ratnom ostrvu nema ni struje ni vode, ma koliko da je blizu urbanom delu grada, ali oni koji provode najviše vremena ovde kažu da je "baš dobro što je tako".

- Ne bi valjalo da neko uvede struju - dobacuju nam iz sojenice. - Ovde dolazimo da odmorimo dušu, i ne treba nam ništa što liči na modernu tehnologiju.

Ranković nam posebno skreće pažnju na ostrvski "brend", a to je proizvod koji naročito uspeva ovde.

- To je grči, veliki beli pasulj - objašnjava Ranković. - Ta biljka ima sjajne cvetove, neobično je krupan i vrlo ukusan. Kulinari kažu da ga treba spremati kao prebranac, sa puno praziluka i dosta ulja. Ponekad, doduše retko, kupci mogu da ga nađu i na Zemunskoj pijaci.

Naš sagovornik objašnjava da se najpopularnija pijaca ovog dela grada nekada uglavnom snabdevala sa Velikog ratnog ostrva, a da su ga činili prepoznatljivim voćnjaci i povrtnjaci. Dobar deo 19. i prva polovina 20. veka bili su vreme kada su odavde čamcima prevozili bogat rod ka zemunskim pijačnim tezgama.

Ranković nam posebno skreće pažnju na čičoku, posebnu vrstu krompira koju lekari savetuju dijabetičarima, jer umesto skroba sadrži inulin koji je mnogo zdraviji.

Pored puta vidimo kako su dospele velike glavice kupusa, boranija, luk...

U povrtnjaku kraj jedne od sojenica zatičemo Svetu Bogunovića, koji prvo podvlači kako je "zakleti Zemunac". Pokazuje sojenicu zato što je Dunav nepredvidiv, ume da nadođe, pa tako kućica mora da bude znatno iznad tla.

Povrtnjak buja, a Bogunović je ponosan na delo svojih ruku. Istovremeno, Predrag Vujković i Snežana Bogunović rade oko sojenice, a tu uvek ima pomalo posla.

Kada se duže zadržavaju na ovom mestu primorani su da donose vodu sa obale, a brodići često prelaze s jedne na drugu stranu, pa nije teško skoknuti do "civilizacije".

Nešto niže, na kraju puta čeka nas uređen deo gde se nalazi kuća "Gradskog zelenila", koje je nadležno za ovaj pojas. Iza njih je, kako kažu naši domaćini - Galijaški kanal.

Posle silnih vekova Beograd i Veliko ratno ostrvo pamte čak i galije koje su nekada opsedale grad, napadajući ga sa reke. Ovo mesto bilo je idealno za ratne manevre.

Evropski orao

NA samom ostrvu postoji gnezdo orla belorepana, koji je najveći orao u Evropi! U njemu i sada živi par ovih dragocenih, velikih ptica.

- Fascinantno je da imamo takve ptice na samom ostrvu - kaže ornitolog i stručni saradnik Zavoda za zaštitu prirode Srbije Miloš Radaković. - To je najveći orao na Starom kontinentu i ponekad može da se vidi kako visoko krstari bezmalo iznad centra grada.

Naš sagovornik kaže kako u najužem pojasu Velikog ratnog ostrva nauka beleži 164 vrste ptica. Na širem prostoru, koji je prepoznat kao međunarodno značajan, u široj okolini Ušća, postoji registrovano čak 210 vrsta. Ta oblast podrazumeva deo Save sa Adom Ciganlijom, uzvodno Dunavom do mesta Crvenka, levu obalu Dunava sa Krnjačom i značajnom oblašću iza nje, kao i nizvodni deo posle Ušća gotovo do Vinče.

- Ovako impresivan broj ptica svakako je od međunarodnog značaja - ističe Radaković. - Ovaj ambijent nalazi se u ostacima nekadašnjeg prirodnog okruženja, a sada je "ušuškan" u urbanu zonu.

Tokom obilaska ostrva posetilac lagano gubi orijentir u vremenu i ne oseća odmah kako vreme drugačije prolazi. Tako je bilo i sa nama, dok smo radoznalo gledali šta se sve nalazi u ovoj oazi, sunce je polako napustilo zenit i preteći krenulo ka zalasku.

Brodić pored zgrade "Zelenila" vodio nas je natrag, a prevozom se bavi iskusni rečni kapetan Jovan Župunski, koji je nekada upravljao velikim lađama "Dunavskog Lojda" i "Naftagasa". Sada mirne, penzionerske dane provodi prevozeći namernike sa jedne na drugu stranu. Dugo veslom odguruje čamac sa veoma plitkog dna, sve dok se dvadesetak metara od obale ne usudi da uključi motor.

Uz obalu je vrlo plitko, a plovni put za "prave" brodove ne prolazi kroz ovaj rukavac, bliži šetalištu ispred hotela "Jugoslavija", već sa druge strane, gde je Dunav dubok i širok.

Iskusni kapetan priča zašto je ovakvo mesto dragoceno za Beograd. Pokazuje rukom ka Kalemegdanu.

- Pogledajte, "Pobednik" je 500 metara od nas. Najlepše ptice nam lete nad glavom. Jedino je loše što nas prati taj usud da smo nemarni prema ovom blagu koje imamo. Svud okolo ljudi bacaju otpatke. To nam ne valja.

Ali, zato je doba pred sumrak najlepše. Kako kaže Miroslav Ranković, u zavisnosti od doba godine, sunce zalazi nekud iza Zemuna na različitim tačkama. Zato je svaki suton, gledan odavde vredan divljenja.

PESAK ZA NOVI BEOGRAD

U VREME kada je nasipan prostor na kojem će iznići današnji Novi Beograd, pesak je u velikim količinama bio izvlačen iz Dunava pored Velikog ratnog ostrva. Doduše, to je bilo sa one druge, plovne strane, a ne iz rukavca preko puta hotela "Jugoslavija".

Kako nam je svojevremeno objasnio profesor Saobraćajnog fakulteta dr Vladeta Čolić, veliki brodovi su izvlačili pesak i njime nasipali veliku oblast podeljenu u blokove koje su imenovali brodari. Potom bi se mokar pesak taložio, a višak vode oticao. Tako su novobeogradskim blokovima "nečitka" imena nadenuli stari rečni brodari, koji su na taj način imenovali ograđene parcele za nasipanje.

ADE I OSTRVA

REČNA ostrva koje po turskoj zaostavštini zovemo "ade" često su u okolini Beograda nastajale na olupinama brodova. Najčešće su na dnu obe gradske reke brodovi završavali tokom brojnih bitaka koje su se odvijale oko grada.

Tako je sredinom 18. veka došlo do sporazuma između Austrije i Otomanske imperije, u kojem je i Veliko ratno ostrvo bilo podeljeno na dva dela, kao pogranično. Onim delom bliže Beogradu vladali su Turci, dok su drugim, okrenutom ka zemunskoj strani vladali Austrijanci, pa je ovo ostrvo u tom trenutku bilo pogranično.