ZEMUNSKI park je živopisan, zeleni, miran azil, čiji centralni deo je zakriljen sa dva hrama i po svemu oličava oazu mira. Dečja graja, blizina škole i gimnazije, Sportski centar "Pinki", ni po čemu ne nagoveštavaju da je ovde nekada bio granični sanitetski kordon. Ova rogobatna konstrukcija znači da su pre tri veka svi koji prelaze iz Turske i Beograda u Austriju i Zemun, ovde morali da proborave neko vreme, kako bi, po uslasku u Evropu vlasti bile sigurne da putnici neće preneti najveću pošast svoga doba - kugu na Stari kontinent.

O tome za "Beogradske priče" ekskluzivno govori poznati zemunski istoričar Branko Najhold, čija knjiga "U službi humanosti - priča o zemunskom zdravstvu" uskoro treba da ugleda svetlost dana.

Najhold nas uvodi u priču kroz podatak da je najvažnija granična služba austrijske monarhije prema Turskoj bila kordon, uspostavljen 1699. godine, koji je 1739. dosegao i do Zemuna. Bio je ti pogranični sistem sa ozidanim čardacima sa osmatračnicama i stalnom vojnom posadom, koji je veoma podsećao na rimski limes, po čijem uzoru je i ustrojen.

Prebeg i kazna

- GLAVNI zadatak kordona, pored održavanja javne sigurnosti na granici, bio je da strogo održava mere za sprečavanje prenosa kuge iz Turske u Austriju, jer je to bilo vreme kada je Evropa drhtala pred kužnom opasnošću - objašnjava Najhold. - Na kordonu se branila cela Evropa, a u zavisnosti od stanja kuge u Turskoj postojala su tri "perioda": "mirni", kada o ovoj bolesti nije bilo nikakvih vesti, "sumnjivi", kada je kuga besnela u Turskoj, i "opasni" kada je već bila na granici. U vreme "opasnog" perioda kordon je pojačavan trostruko ili četvorostruko, a straža je pucala na svakog ko bi pokušao da ga pređe. Oni, koji bi ga ipak prešli, pa su kasnije uhvaćeni, odmah bi bili streljani.

Posebnu ulogu u kordonskom sistemu imali su kontumaci, karantini, a ovaj, zemunski, osnovan je još 1730. godine. To je prostor koji danas obuhvataju park, fakultet, gimnazija i okolni tereni. Bio je ograđen stubovima i daskama, a unutar ograde podignut je čitav niz zgrada, ali od slabijeg materijala.

- Kako je trgovina sa Turskom bivala sve življa, Dvorska sanitetska komisija predložila je da se izgradi još jedno robno spremište i nova zgrada za smeštaj mnogobrojnih putnika, zatim bunar i štala, a da se varoš ogradi jednostrukim, a Kontumac dvostrukim palisadama - dodaje Najhold. - Na Dunavu je danonoćno patroliralo nekoliko šajki, a na kopnu husari.

Sanitetsko uverenje,Plan Kontumaca

Početkom 1763. godine iskopan je i dubok jarak pun ustajale vode koji je dodatno opasavao ovu oblast, da bi značajni radovi bili obavljeni 1776, kada je rov dostigao šest metara dubine i osam širine.

Šetajući obodom današnjeg parka, po Najholdovom uputstvu, u Vrtlarskoj ulici nalazimo na jedini ostatak zida koji je nekada opasavao ovaj specijalni karantin.

- Sva roba, pošta i putnici koji su stizali iz Turske, ulazili su u spoljni Kontumac. Putnici i roba su iskrcavani na obali Dunava, a odatle su nasipom sprovođeni do glavne kapije. Putnika bi odmah pregledao kontumacki lekar, ali ne dodirujući ga i intersujući se u prvom redu za simptome kuge, kolere, i velikih boginja, a ako bi takvi znakovi postojali odmah je prebacivan u jednu izolovanu baraku na obali Dunava. Odatle je vraćan u Kontumac ako bi, i kada bi preživeo bolest i ozdravio. Lakše bolesnike čekala je drugačija procedura u lazaretu. Umrli su čakljama stavljani na kola i sahranjivani na "kužnom groblju", na Kalvariji, pošto bi ih prethodno prelili krečom.

Svi zdravi putnici su u Kontumacu provodili karantin, a dužina tog perioda zavisila je od perioda "uzbune". Do 1780. godine boravci su trajali 52 dana, a od tada su skraćeni na tri do 21 dan. Kontumacisti, odnosno oni koji su izdržavali karantin bili su smešteni u kuće za putnike, takozvane kolibe, koje su se nalazile na mestu gde je danas glavna aleja parka. O njima je brinula posluga, koja im je donosila hranu, ali ih nije smela dodirivati. Za jelo se moglo dobiti sve, ali su kontumacisti sami plaćali hranu, kao i ogrev zimi.

- Na mestu današnje Gimnazije nalazila se gostionica, koja je imala tri sobe za stanovanje, kuhinju, trpezariju, točionicu, bakalnicu, mesaru, spremište za mast, podrum za 300 akova vina (akov je merio više od 54 litra), pekaru, staju za 12 grla marve i zaklon za dvoja kola - dodaje ovaj temeljni zemunski istraživač. - Najzad, po izdržanom karantinu, putnici su dobijali propusnicu - sanitetsko uverenje, koja je posle pasoša bila najvažniji dokument, jer se tek uz obe isprave dozvoljavao ulazak u grad i dalji put.

Ostatak zaštitnog zida

Postupak sa poštom

PRISPELA roba i pošta evidentirani su u službene knjige i smeštani u magacin, a zatim je posebno obučeno ljudstvo preuzimalo brigu o propisanom "čišćenju".

Postojao je veliki prostor za razastiranje robe prilikom čišćenja, kao i posebno odeljenje za kađenje pisama. U pokušaju da dezinfikuju pisma isprva su koristili sirće, ali taj postupak se pokazao kao loš, pa je kasnije pismo bilo otvarano i držano iznad vrele sirćetne pare.

- Slično je bilo i sa robom - dodaje Najhold. - Na primer, pregled pamuka bio je najopasniji i to su radili naročiti ljudi. Otvarali bi vreće i golim rukama do ramena premetali po pamuku, a zatim bi odlazili u Kontumac čekajući da vide da li će se na njima pojaviti znaci zaraze ili ne, od čega je zavisilo da li će transport biti spaljen ili pušten dalje. Iako retko, dešavalo se da ovi pregledači pamuka polože život za profesiju.

Sredinom 18. veka u Kontumacu je radilo, zajedno sa pomoćnim osobljem, 56 ljudi, što govori o njegovom značaju i važnosti. Do 1788. taj broj doseže 62 službenika sa 22 člana porodica i služinčadi.

- Te godine službenici zemunskog Kontumaca bili su: direktor, kontrolor, katolički sveštenik, prvi i drugi hirurg, dva sanitetska i kontumacka nadzornika, dva tumača za orijentalne jezike, pisar, nadzornik staja i zgrada, četiri nadglednika, nadzornik pamuka i njegov pomoćnik, dva ključara... Od 1794. godine pominje se i pravoslavni sveštenik, kojega je isprva izdržavao dobrotvor Toša Apostolović, po kojem i danas ulica Tošin bunar nosi ime... Svi zaposleni u Kontumacu i njihove porodice morali su tu i da žive, a u grad su smeli da idu samo sa odobrenjem.

Iriška kuga

CARSKO naređenje iz 1816. godine pokazalo je sve veću važnost Kontumaca jer su od te godine svi kontumacki lekari morali da budu samo doktori medicine.

- Od 1842. godine za direktora pančevačkog kontumaca bio je postavljen bivši zemunski kontumacki lekar Karlo Nađ - dodaje Najhold. - On se već ranije pokazao kao izuzetno sposoban lekar i organizator, jer ga je 1837. Generalna komanda, na molbu kneza Miloša, uputila u Srbiju da organizuje borbu protiv kuge, što je on izuzetno uspešno obavio. Još jedan kontumacki službenik, Ignjat Vasiljević, bio je poslat u Carigrad da tamo organizuje istu službu za borbu protiv kuge zbog čega ga je čak i odlikovao sam slutan Mahmut Drugi.

Crkve Arhangela Gavrila i Svetog Roka

Na kraju, kordon je dignut krajem 1872. godine, mada je njegovo postepeno uklanjanje počelo tri godine ranije. Sve do 1883. godine postepeno je prodavana imovina i zemljište Kontumaca zemunskom Magistratu i Ugarskoj finansijskoj direkciji, pa je tako, posle 150 godina postojanja i rada, ova izuzetno značajna zdravstvena institucija izgubila svoju važnost i prestala je da postoji.

Tragična sećanja ostala su da nas podsećaju na dve poslednje zaraze kuge koje pedantno beleži Najhold. Tokom 1795. i 1796. godine zapamćena je iriška kuga, kada je veliki broj Zemunaca pobegao na Frušku goru, ali su neki već bili zaraženi, pa je od oko 4.500 stanovnika Iriga čak 2.500 smrtno stradalo. Druga epidemija na ovom podneblju bila je u samom Beogradu 1814, kada su je, posle Ustanka, oboleli doneli u glavni grad.

NOVA KNjIGA

Knjiga "U službi humanosti - priča o zemunskom zdravstvu" biće predočena javnosti 6. septembra u Milenijumskoj kuli na Gardošu. Naš sagovornik je napisao više od 50 knjiga o istoriji Zemuna, a poznat je i po tome što je odredio "ko je Zemunac, a ko ne". Jednostavnim lokalpatriotskim i duhovitim stavom razbio je sve stereotipe kroz jasnu misao: "Biti Zemunac nije stvar krštenice, nego - stanje duha".

ARTESKI BUNAR

Iako se to planiralo još od početka 20. veka, i iako je deo investicionog zajma za to bio predviđen, vodovod u Zemunu u međuratnom razdoblju nije uveden.

- Građanstvo se pitkom vodom snabdevalo iz dubokih (arteskih) bunara, kojih je 1940. godine bilo ukupno 145, i to 62 javna, odnosno opštinska, a 83 privatna - precizan je naš sagovornik. - Vodu su po kućama u tom periodu još uvek raznosile i sakadžije, a mnogi žitelji grada su i dalje pili vodu iz Dunava, ali tek pošto je odležala u posudi "da se slegne". Za pranje i slične potrebe "hvatana" je kišnica u veliku gvozdenu burad kakvu je imala svaka zemunska kuća.

Od svih starih bunara, koje je kopao i montirao poznati majstor Samuel Arnjaši, do danas je sačuvano samo nekoliko, a najbolje očuvan je onaj u Gradskom parku.

SARKOFAG

Davne 1895. godine, prilikom kopanja temelja za Milenijumsku kulu na Gardošu, pronađen je veliki sarkofag, dugačak 2,18, širok 1,14 i visok 73 centimetra.

- Sarkofag je bio sačinjen od peščara i bez ikakvog ukrasa ili natpisa, dok su poklopac u obliku krova ukrašavale ljudske glave izvajane na svakom uglu i na sredinama obe duže strane - objašnjava Branko Najhold. - Najpre je bio smešten u dvorištu Magistrata, a između dva rata je premešten u park gde i danas stoji. Nažalost, varvarski je oštećen i izlomljen.

Naš sagovornik je predložio da se sarkofag reparira i vrati na plato Milenijumske kule gde je i iskopan, čak su nađena i sredstva sponzora za to, ali nerazumevanjem tadašnjih rukovodilaca Muzeja grada, u čijoj nadležnosti je sarkofag, od i dalje stoji u parku i - propada.

HAČKAR

Ispred Crkve Svetog arhangela Gavrila u parku, postavljen je 1993. godine jedan, za ovdašnje prilike pomalo neobičan spomenik - hačkar, inače tradicionalan kod Jermena.

- Ukrašen je uglavnom biblijskim motivima, a isklesao ga je jermenski umetnik Ruben Nalbandjan - objašnjava Najhold.- To je poklon ovog umetnika srpskom narodu, u znak sećanja na tragičnu pogibiju sedmorice srpskih pilota i mehaničara koji su nosili pomoć unesrećenima posle zemljotresa u Jermeniji 12. decembra 1988. godine. Iako zbunjeni ovim neobičnim spomenikom, Zemunci su vremenom na njega navikli.


SPOMENIK BRANKU

Carinski službenik Teodor Radičević premešten je iz Broda na Savi (danas Slavonski Brod) u Zemun, gde je, zajedno sa porodicom, prispeo 3. maja 1828. godine.

- Njegov tada četvorogodišnji sin Aleksandar, potonji Branko, budući pesnik, u Zemunu je proveo detinjstvo i dečaštvo i završio tri razreda srpske i tri razreda nemačke škole, kao jedan od najboljih đaka - podseća naš sagovornik na jednu toplu zemunsku priču.- Zatim je otišao na dalje školovanje. U Zemunu je Branko Radičević još jednom duže boravio 1848-49. godine.

Zemunci su se velikom pesniku odužili postavljanjem spomenika u Gradskom parku, na prostoru između gimnazije i kasarne. Bista Brankova rad je poznatog vajara Milana Besarabića, a svečano je otkrivena 2004. godine.

Trg koji mnogi poznaju kao "Muhar", prozvan po trgovcu Ivanu Muharu danas zvanično nosi ime Trg Branka Radičevića, jer se tu nalazila kuća u kojoj je pesnik svojevremeno stanovao.