Beogradske priče: Gusle sa dvora kralja Nikole

PET država sam promenila, a da krevet nisam pomerila. Ovim rečima Snežana Nena Šantić na šarmantan počinje priču o stasavanju i životu u Beogradu, i odrastanju u ulicama Zmaja od Noćaja i Strahinjića Bana. I, dabome, o čestim političkim promenama tako neumoljivim na Balkanu.

Ova dama je doktor nauka, međunarodno uvaženi ekonomski stručnjak, ali je sagovornik "Beogradskih priča" iz jednog sasvim drugog razloga. Pričamo o tradiciji, poštovanju predaka i onome što je svaka porodica donela u Beograd. Na zidu njenog stana stoje dedine gusle, a ovde su se obrele tako što su donete sa dvora crnogorskog kneza, a potonjeg kralja Nikole.

Sveti Luka

- Rođena sam na Svetog Luku, 31. oktobra, a deda me je silno voleo - seća se Nena Šantić. - Kako ne bi pokazao kako gaji toliko jaka osećanja prema ženskom detetu, jer se to nije uklapalo u ondašnje običaje, govorio je da je to "zato što se pre 105 godina, na dan mog rođenja upokojio Njegoš". Neverovatno, ali svi bliži članovi moje porodice rođeni su na "crveno slovo" u kalendaru, odnosno na dan kada obeležavamo nekog velikog sveca.

Upravo na Svetog Luku se jedan od najvećih srpskih umova Petar Petrović Njegoš zamonašio, a kasnije i umro. Istovremeno, to je dan kada se obeležava i Sveti Petar Cetinjski, pa je to veoma važan podatak za sve Crnogorce.

- Za vreme Drugog svetskog rata moji su preci bežali iz Duge Nikšićke na Kosovo pred Italijanima - kaže Šantić. - Moji baka i deda imali su 11 dece, šest kćeri i pet sinova, a dve najmlađe ćerke ostavili su u Pećkoj patrijaršiji da ih monahinje skrivaju. Sa njima su ostavili i gusle, a njih u našem kraju smatraju osnovom života. One su se nasleđivale, a kada se dom napušta, samo se one nose uz sebe. Ove, naše gusle su bile još od mog dede Stevana koji je bio perjanik na dvoru kralja Nikole.

Kada su Italijani, ili "crnokošuljaši" dolazili za njima, monahinje su sklanjale decu, skrivajući ih u podrum. Jedna od tetaka, Anđelija, bila je mala i nisu stigli da je sakriju na vreme, kada je jedan čovek u crnoj košulji banuo u crkvu, a dete je u strahu ispustilo gusle. Italijanski fašista se sagnuo da ih uzme, Anđelija se usudila da ga gurne, i sigurno bi loše završila da baš u tom trenu monahinje nisu udarile u crkvena zvona, a Italijanu je baš taj čin privukao pažnju i otišao je napuštajući i uplašeno dete i gusle.

- I sada kada vidim gusle, doživljavam jednu posebnu sliku - kaže Šantić. - Taj prizor je isti kao da gledam celu svoju porodicu, okupljenu na istom mestu.

Odrastanje

KAO i svi drugi koji su se posle rata nastanili u Beogradu, i Snežanini roditelji su ovde doneli ponešto sa svog podneblja, a osim gusala to su bile navike i običaji. Ipak, Beograd je sve ljude okupljene sa različitih strana nekako uklopio u sličan milje i duh.

- Odrastanje u ovom gradu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bilo je više nego slikovito - kaže Nena Šantić. - Smatram se "kaldrmašem", koji je odrastao na Kalemegdanu i Dorćolu, a prohodala sam ispred Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Kod "Kolarca" je bila "Tomina pekara" i svako dete je moralo da zasluži privilegiju da dobije sitninu i tamo pazari ono šta želi. Sladoledžije onog doba imale su sanduk na kolicima sa zvonom koje se nadaleko čulo, a deo mirisa domaće kuhinje sačinjavale su neizostavne prženice i knedle sa šljivama. Zimi, kada padne sneg, sankali smo se tako što su na krajeve strmih ulica postavljane mreže kako ne bismo proleteli u sledeću saobraćajnicu, a po pravilu su nam tada stradale školske torbe, na kojima bismo se spuštali niz padinu.

Iako je prošla sveta i videla različite kulture, nena Šantić je izdvojila jedno od obeležja Beograđana. Kaže da volimo lepe ljude.

- Kad je ubijen Kenedi sve komšije su se okupljale kod nas jer smo jedini u kraju imali televizor. Tada je moj deda govorio: Ko je lep - lep je. Tako su mnogi političari ulazili uvek u vizuru naših ljudi, ne po veštini ili ugledu, već po - izgledu.

Kako protiče vreme, neka sećanja lagano klize u zaborav, ali neke uspomene kao da jačaju. Izbledeće, možda, neke slike starog Beograda, ali jedne gusle uporno ostaju da vise na zidu. One imaju priču koju nije lako dopričati.

DUH IZ ŠKOLSKE KLUPE

Ulica kralja Petra već vekovima predstavlja pravi sinonim univerzalnog, kosmopolitskog, širokog beogradskog duha. Tu je bila trgovačka čaršija i vekovno stecište trgovaca najrazličitijeg porekla.

Tako i naša sagovornica čuva živa sećanja na doba svog školovanja šezdesetih godina u školi "Braća Baruh".

- U razredu sam imala 15 Jevreja, dvoje katolika, 17 pravoslavaca i Muharema Jusufspahića, muftijinog sina. Ostali smo sjajni prijatelji. To je atmosfera večito neokrnjenog, širokogrudog i dobronamernog Beograda.