Beogradske priče: Ko to tamo laje?

NOĆ. Gluvo doba. Iznebuha se čuje zvono mobilnog telefona. Iz njega glas usplahirene starice: "Doktore, moj pas diše!"

- Pa, to za početak nije loše - mirnim glasom iz duboke noći odgovara veterinar Mića, svestan da mora da sazna i druge detalje u vezi s psećim disanjem.

I tako jedan od malobrojnih stručnjaka pomaže, kako danju, tako i noću, onima koji su vezani za svoje ljubimce. Da bismo bili precizni, veterinari su "doktori veterinarske medicine", a Mića i njegova supruga Jasmina su upravo to. Priskaču u pomoć svim ljubiteljima životinja, a ispred njihove ordinacije na Bežaniji uvek ima po nekoliko parkiranih automobila onih koji su doveli porodičnu mezimčad na pregled. U kućici i oko nje je nekoliko pasa koje su Beograđani doveli iz sažaljenja, našavši ih bolesne na ulici, pa im Ranđelovići ovde pružaju prvu pomoć i privremeno utočište, a unutra su kavezi s macama, zečevima...

Ulazimo u ordinaciju, gde zatičemo dvoje užurbanih ali smirenih ljudi u medicinskim mantilima.

Bez preterivanja

NEPRIRODNO je osećanje da neko ne voli životinje. Naši sagovornici misle da takav stav očitava kako su se mnogi otuđili i od života i od stvorenja u svom okruženju.

- Kućni ljubimac je mnogima potreba, ali i zamena za nedostatak prirodnog ambijenta koji nam je urođen - kaže Miomir Ranđelović. - Često se događa da pas pomaže u rehabilitaciji velikih emotivnih potresa u životu vlasnika, pa čak i kada vlasnik izgubi nekog važnog člana porodice. Naravno, u toj ljubavi treba biti promišljen i umeren, baš kao i kada volite dete. Preterivanje u brizi nije dobro, baš kao ni kada dete stavite pod stakleno zvono i zaštitite ga od samog života.

Kod starih osoba, u slučaju ekstremne usamljenosti postoji sindrom opsesivno-kompulzivnog sakupljanja stvari. Nešto slično se događa i sa životinjama, a naš sagovornik zna za staricu koja ima 62 mačke i svaku zna po imenu.

- U svetu postoji industrija kućnih ljubimaca, a ona vodi ka ekstremima druge vrste, pa tako samo nakit za domaće životinje donosi enormne profite.

S druge strane, porodica sa kućnim ljubimcem, poput psa, gotovo po pravilu izvodi na put znatno odgovorniju i obzirniju decu.

- Mnogi mladi ljudi zabrinuto dovode svoje pse ili mačke, i vrlo su posvećeni ideji da njihov ljubimac ne pati - dobronamerno kaže doktor Mića. - Kada kuja čeka mlade, mališani počinju da shvataju roditeljsku posvećenost životinje kakvu će jednom doživeti i u sopstvenom životu, a to iskustvo je dragoceno. Najzad, dešava se da je devojka toliko privržena svom psu, kao i on njoj, da posle venčanja obavezno i njega dovodi u novu porodicu, što nije uvek jednostavno.

Čudan "tumor"

STRUČNjACI tvrde da je vreme da naučimo ponešto o bićima iz svoje okoline. Doba medija i interneta napravilo nam je mnogobrojne apsurde, pa deca odlično poznaju dinosauruse, ali sa kravom i ovcom baš "ne stoje najbolje".

- Nedavno je žena od tridesetak godina dojurila u ordinaciju jer je "napipala tumor" kod svog psa, a ispostavilo se da je pas mužjak i da, sasvim prirodno, ima testise. Ta "vrsta tumora" nije smrtonosna.

Druga opasnost dovodi se u vezu sa "internet dijagnostikom".

- Gledajući u svog psa i kompjuterski ekran, vlasnici odmah znaju od čega životinja boluje i šta je to što treba da preduzmu, pa veterinari tu više dođu kao pomoćno osoblje.

Zato u odnosu sa životinjom ozbiljan posao čeka i vlasnika i psa. Kako objašnjavaju naši sagovornici, pas bezgranično veruje čoveku. Kuda ide vlasnik, tu će i on. Zato, kada čuva ovakvu životinju u gradu, gazda mora da bude vrlo ozbiljan.

- Pas je životinja čopora - dodaje Jasmina. - On se rađa kao vođa ili kao sledbenik. Zato u porodici u kojoj živi on traži autoritet, a vlasnik obavezno mora da se nametne svom mezimcu. U protivnom, ako gazdu vodi pas, to je zlo. U našem poslu postoji pravilo: Slab vlasnik, slab pas! Kada takva životinja oboli, ili prosto dođe na vakcinaciju, tada veterinar mora da bude dvostruko "jači" kako bi svojim autoritetom nametnuo sebe a nadvladao nemoć vlasnika. Pas veoma dobro oseća tuđi strah i "hrani se njim". Ukoliko vidi da ga se vlasnik ili veterinar plaše, tu sreće nema.

"Blago"

JASMINA i Miomir Ranđelović su završili fakultet i još četiri godine volontirali, sakupljajući neophodna stručna, praktična znanja, a onda su se dali u potragu za poslom. Kako uz setu govore, devedesetih godina, kada nije bilo mobilnih telefona (a čak su i na priključenje fiksnog broja čekali dve i po godine), radili su putem preporuka.

Klijenti su ih zvali znajući gde žive, tražili ih preko komšija, slali telegrame... Mića je uvek nosio lekarsku tašnu, jurio je od pacijenta do pacijenta autobusom ili trošnom roditeljskom "ladom"... Danas uživa poštovanje mnogih koji ga smatraju sinonimom za posvećenika poslu kojim se bavi.

Za sebe kaže da mu je matematika u školi išla sjajno, ali da je stremio poslu bez stroge hijerarhije i opasnosti da boravi tokom celog dana među četiri zida.

- Kada danas pomenete ljude iz naše struke, u gradu ljudi imaju asocijaciju na modernu, "salonsku veterinu" - kažu Ranđelovići. - Ali ipak, fakultetska znanja uče nas brizi o farmama, o ekonomskom aspektu čuvanja životinja. Kako je kod nas smanjen stočni fond, mnoge kolege su prebacile praksu ka malim životinjama koje su jedino ostale profitabilne.

Naši sagovornici upozoravaju na to da se status jedne države meri brojem domaćih životinja po glavi stanovnika.

- Nismo uzalud domaće životinje zvali "blago" - kaže Jasmina. - Pre pola veka seoska porodica koja je imala jednu bušu, domaću kravu, mogla je da opstane!

Jasmina Ranđelović je specijalista, svake godine drži posebna predavanja studentima i stručnjacima o očuvanju autohtonih rasa domaćih vrsta životinja koje su deo našeg istorijskog, kulturnog i ekološkog nasleđa. Među takve životinje, osim pomenute buše, spadaju i karakačanska, bela metohijska ovca, domaći brdski konj, balkanski magarac... Kako kaže, da nije bilo žilavog, brdskog konja sa ovog podneblja, naši stari ne bi mogli da pređu Albaniju u Prvom svetskom ratu...

"GRUPA AUTORA"

Devet mladunčadi iz jednog legla nedavno je oštenila kuja u ordinaciji naših sagovornika.

- Svi su bili različite boje, kao da smo ih poređali po nijansama. Od bele i žute, ka tamnijima. U šali to zovemo "grupa autora", jer je majka bila jedna, ali se tu umešalo više očeva.