NEKADAŠNjE beogradske kafane bile su centri u kojima se kretao sav javni život prestonice. Ovim rečima svoje pripovedanje o ovim, naročitim okupljalištima počinje neprevaziđeni Branislav Nušić, u svojim beleškama.

U svoje vreme veliki pisac oplakuje kafane koje su nasledile neke druge, njemu moderne, koje potom mi, Beograđani današnjice, oplakujemo baš kao što je Nušić ožalio svoje.

Napredak je ipak ubica, koji poništi mnogo onoga što valja, a ljudi koji se bliže ozbiljnim životnim godinama, čini se, vide to bolje nego mladi, koji za drugo i ne znaju.

Ako oslušnemo Nušićeve reči, iz prvog dela 20. veka, čućemo da neke od njih odzvanjaju kao da smo ih mi izrekli, misleći na neke od "naših" kafana...

Bez testamenta

PISAC nabraja da su se svi javni poslovi obavljali u kafani, "od sastanaka radi posla, tu su se čak i advokati savetovali sa klijentima, tu se zakazivao sastanak između provodadžije i devojčinog oca, tu je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje..." Svi javni akti, primećuje Nušić, osim testamenta, završavani su u kafani.

Njega je posebno potreslo nešto drugo.

- Tu, skoro, čitao sam jedan oglas u novinama - beležio je Nušić. - Neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek", objavljuje da je "moderno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džaz-band i izvodi se dansing.

"Novi vek", odista novi vek, jadao se dalje mudri hroničar. "Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu pa da obeleži period preloma koji naše doba priželjkuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima "Ekscelzior", "Palas", "Luksor" i "Splendid" suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice "Kod Žmurka", "Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sa sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili, i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proveli: Bog da joj dušu prosti!"

Očajavanja vredna bila su i piščeva sećanja o seobi, "tamo na periferiju, i onih klasičnih kasapskih panjeva na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su se krčkale krezle i škembići... sve, sve se odselilo tamo na periferiju..."

Piroške kod "Atine"

NUŠIĆ, dabome, nije ni slutio da će danas postojati društvene mreže, u njegovo doba taman su se odomaćili radio aparati, a prvi, ekspertimentalni televizijski program u Beogradu bio je emitovan na Jesenjem sajmu iste, 1938. godine, kada se pisac upokojio.

Danas sa istim, njegovim sentimentom, sugrađani upitani za "dobra, stara vremena" ne pominju krezle (većina i ne zna šta je to), ali ih sećanja vuku ka mirisima viršli sa stajališta GSP, koje su služene u zemički sa senfom bile neprikosnoven obrok. U to doba, srećom, još nismo znali za fastfud.

Još se pamte mekike sa sirom zbog kojih je stajao red na Terazijama, ispred legendarne "Atine", a ugostitelji još pamte neprevaziđenu, rusku mašinu koja ih je pravila.

Sasvim osnovano, današnji uposlenici pisane reči pamte "Bermudski trougao", koji su činile legendarne kafane "Pod lipom", "Šumatovac" i "Grmeč", začudno imenovane srpskim imenima koja su danas postala potpuno "demode". Novinarstvo, glumište i ljudi od pera, ali i kojekakav drugačiji svet koji je hteo da im bude blizu, obavezno je morao da zasedne u neku od ovih kafana, ako bi uopšte hteo da se smatra Beograđaninom ili makar nekim ko teži tom statusu.

Nušiću je to bila nejasna i pomodna budućnost. Ali, kao i svaka druga, i njegova se budućnost pretočila u nečju prošlost. Ovog puta našu.

"PREDRATNI" BEOGRAD

Previše često se u ovom gradu pominje reč "predratni". Toliko ratova je protutnjalo ovuda da, čitajući stare hroničare, ne možemo lako da utvrdimo na koji su rat mislili. Ovog puta Nušić pominje Prvi svetski rat koristeći ovaj pojam.

Seta čoveka koji opisuje Beograd početkom 20. veka slična je sentimentu koji opisuje sugrađanin današnjice, jedan vek kasnije.

- ...I neće proći mnogo vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja, a zacariće vermuti i oranžade sa slamčicom... I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda i iščeznuće iz pamćenja naših onaj vedri, onaj patrijarhalni život predratne prestonice, koji je, doduše, imao mnogo primitivnoga u sebi, ali je imao i nečega srdačnoga, nečega toploga, nečega što generacije vaspitava ljubavlju prema rodnoj grudi, iz kojega je vaspitanja i ponikla ona velika generacija koja je obilnom krvlju natopila Kumanovo, Jedrene, Bregalnicu, Cer, Dobro polje i Kajmakčalan, a rasula svoje kosti širom bela sveta, od Dalekoga istoka do sumornog zapada.

I zar to doba, što pred našim očima izumire, i zar tu prošlost koja se pred našim očima briše nije dužan hroničar da zabeleži, te da mu, za poznija pokoljenja, za istoriju našega javnoga života ostane traga?