Beogradske priče: Varoške beleške i sećanja

PRIČA počinje baš kao i mnoge beogradske pripovesti: roditelji pošalju sina u školu, ali zaborave da mu kažu da bi odande trebalo i da se vrati. I tako Velja, kako su ga zvali, diplomira na Ekonomskom fakultetu, ali kako je već "bio u zaletu", magistrira i na Pravnom.

- U moje vreme država je poštovala školovane ljude i dobar stručnjak je imao dovoljna primanja da, ako je racionalan i štedljiv, uloži novac na putovanja, kako bi video sveta - kaže Velimir Simić. - A tu se krije jedna prednost koju putnik jasno uvidi tek kada dođe kući. Shvati odakle je pošao...

Moderni putopisi

NAŠI preci su pre jednog ili dva veka posebno uživali čitajući književna dela, a naročito putopise čija slikovitost ih je posebno opčinjavala. Autori takvih knjiga bili su ljudi koji su imali životnu šansu da obilaze različita mesta, ali i božji dar da prenesu utiske sa putovanja.

Danas je drugačije, život protiče kraj nas znatno brže, a fotografija je u velikoj meri preuzela ulogu rečitog pripovedača. Tako je i naš sagovornik svojevremeno osetio foto-aparat kao divnu alatku kojom bi mogao da "zgrabi" uspomene i lepe prizore sa drugih kontinenata koje je mogao da dosegne. Sa divljenjem pamti reku Jordan, Singapur i Tajland... Stekao je lepu naviku da nikud ne ide bez kamere i aparata, baš kao i mnogi drugi koji marljivo čuvaju svoje uspomene.

Razlog zašto smo ga zamolili da postane sagovornik "Beogradskih priča" je u tome što je, saznavši kakav je svet unaokolo, rešio da se osvrne na svet u sebi. A to je priča o korenu, put kojim je krenuo tražeći život svojih predaka. Onaj ko traži sebe, uvek je u potrazi za zavičajem.

- Godinama tragam za starim fotografijama Beograda, koje su me vraćale u detinjstvo - kaže Simić. - Onda su odnekud, iz starih škrinja počele da izviru razglednice onih koji su bili znatno stariji od mene, pa onda i od mojih roditelja... Prvo sam nenamerno skupljao fotografije, a onda shvatio da sam, malo po malo, sačinio poveliku kolekciju.

Da to ne bi bila cela priča, Simić je istovremeno počeo da se bavi snimanjem nekih mesta koja su na njega ostavljala poseban utisak. Neumoran, na taj način dobijao je lepe kolaže koji su uskoro postali ozbiljne knjige - foto-albumi. A odavno se zna da su kvalitetni fotografi veštiji od pripovedača. Treba im "samo" da dobro znaju svoj posao i da imaju sve strpljenje ovog sveta.

I ništa više.

Detinji grad

NEKI postulati koje su dečaci šezdesetih godina u Beogradu mogli da nauče igrajući klikere i "trule kobile", danas uglavnom nisu poznati mlađoj populaciji. Tada su stariji podučavali one mlađe životnim mudrostima koje su, po pravilu bile sročene u samo jednoj rečenici.

- Jedna od njih me i danas seća na mladost. Jednom je neko rekao: "Od budale ništa, a od barabe, možda - nešto!".

Beograd iz doba mog detinjstva bio je nešto posebno. Možda to nije bila varoš impresivna po bilo čemu, osim po tome što se svi moji prijatelji iz te generacije sećaju kao džinovskog ringišpila oko kojeg blešte šarena svetla. Znam, možda su to svetla mojih sećanja, ali meni su najlepša.

Tako priča počinje od cirkusa "Adrija", smeštenog na Vračaru, u blizini današnjeg Hrama Svetog Save, blizu sadašnjeg "Gradić Pejtona". Ispred je bilo parkirano tek nekoliko automobila kojima je gazdovao ondašnji Beograd. Detinji utisak kada cirkus dođe u varoš bio je vredan vaskolikog divljenja. Akrobate, dresirane zveri i sva svetlucava raskoš koju je cirkus mogao da pruži ostaju u sećanjima zauvek.

Pred nama je i bazen u kojem se Simić kupao, baš kao i drugi mališani iz njegovog doba. Podigli su ga Nemci tokom okupacije 1942. godine, u blizini pijace "Kalenić", na uglu Krunske i Goldsvortijeve ulice. Kasnije taj bazen biva zatrpan, pedesetih godina prošlog veka, a na njegovom mestu je današnji park.

Simić nam šmekerski izdvaja i poseban snimak koji smatraju najstarijom erotskom fotografijom kod nas. Dekolte žene na slici tek navodi na pomisao o današnjici u kojoj je veština ogoljavanja žestoko nadvladala umeće nagoveštavanja.

Posmatramo i ambijent u okolini Saborne crkve sa školom "Kralja Petra", delo prve žene arhitekte u Srbiji - Jelisavete Načić, kao i Savsku osnovnu školu snimljenu 1900. godine.

Studentski dom je građevina koja je i danas na istom mestu, blizu Vukovog spomenika, ali je drveće u parku dovoljno poraslo da razgranate krošnje skrivaju lepotu njegovih fasada, a zdanja Ministarstva finansija, kao i Ministarstva šuma i rudnika u Nemanjinoj ulici početkom 20. veka bila su impresivna, znatno nadvišujući okolne objekte.

Terazije su na centralnom delu imale raskošnu fontanu koja je, istini za volju, "preživela" Drugi svetski rat, ali ne i vizije komunističkih arhitekata koji su uređivali posleratni Beograd. Predratni izgled Beogradskog sajma, koji danas poznajemo kao Staro sajmište, bio je ponos Kraljevine, a Nemci su ga "oterali" u prljavi deo istorije tokom okupacije kada su od njega napravili koncentracioni logor.

Četa naših vojnika koja maršira kroz Grocku posle Prvog svetskog rata samo jedan je od kristala u ovom kaleidoskopu kroz koji naš kolekcionar brine o svom Beogradu i sećanjima na njega.

Dok razgovaramo, prelistavamo fotografije koje je snimio, koje je prikupio i komentarišemo i jedne i druge. Za sebe jasno kaže da nema nijedan snimak iz bombardovanja 1999. godine, kao ni Hilandara posle požara, iako je mogao da ga sačini.

- Bezazleno sam okrenut prema vremenu u kome živim. Ne beležim zlo. Ima ko će to da uradi.

HOTEL "PETROGRAD"

Bombardovanje 1941. godine umnogome je unakazilo lice grada, poginule su hiljade ljudi, a jedna od građevinskih žrtava bio je i ugledni hotel "Petrograd", na tadašnjem "Vilzonovom trgu". Taj trg se danas zove Savski, i nalazi se ispred Železničke stanice u Beogradu.

FOTO-ALBUMI I MONOGRAFIJE

Nakrivljanski manastir kod planine Kukavica kod Leskovca, napravljen je davne 1692. godine i naš sagovornik mu je posvetio foto-monografiju. Taj manastir je poznat po tome što mu je, 1991. godine, patrijarh "skinuo" status manastira i opet ga proglasio crkvom.

- Prema mojim podacima 1690. godine Arsenije Čarnojević je, prolazeći tuda, ostavio zastavu, koju i danas čuva crkveni paroh. To je jedini hram u Srbiji u kojem je Sveti Nikola na oltarskoj fresci prikazan kao mladić.