RUSKI hram posvećen Svetoj Trojici gotovo stotinu godina stoji na vrhu Tašmajdana. Posle oktobarske revolucije i prevrata koji je Rusiju 1917. godine sunovratio u teror komunizma bezbrojni ljudi su pobegli tražeći utočište širom sveta. Mnogi su se spasli u Beogradu, našavši ovde dom i mir. U vreme dvadesetih godina prošlog veka naš grad je smatran čak i jednom vrstom druge ruske prestonice, a kralj Aleksandar je dragovoljno primio desetine hiljada ljudi. Srbija je tada bila prepuna ožiljaka iz Prvog svetskog rata pa je veliki broj školovanih stručnjaka umnogome spasao državu koja je izgubila svaku treću mušku glavu tokom Velikog rata.

Crkvu Svete Trojice izbegli Rusi podigli su na svetinji. Kako kaže starešina Podvorja Ruske crkve u Beogradu protojerej Vitalij Tarasjev, svaka pravoslavna crkva ponikne na nekoj od svetinja, a Rusi su ovu, "našu" izgradili na grudvi ruske zemlje. Bežeći od terora, šaka zemlje bila im je najveće blago koje su poneli u izbeglištvo.

Upravo zato crkva nema duboke temelje jer je prvobitno planirana kao privremeni objekat, a mnogi Rusi onog doba su bili sigurni da će uskoro krenuti natrag, kući, i da će pošast komunizma biti znatno kraćeg daha.

Ovog puta "Beogradske priče" okreću se jednom čudnovatom komadu tkanine koje beogradski Rusi i njihovi potomci i prijatelji čuvaju sa posebnim pijetetom. To je šal poslednjeg carevića iz porodice Romanov koju su prevratnici nemilosrdno streljali.

Poklon

ALEKSEJ Romanov bio je sin cara Nikolaja i dete kojem su sestre namenile šal još dok je bio u majčinoj utrobi. Čekajući novog člana porodice s ljubavlju su mi isplele šal za koji je dete, kasnije, bilo veoma vezano.

Zatim dolazi vreme prevrata i u strahu da Romanovi ne ostave potomstvo iza sebe, komunisti odlučuju da bez milosti streljaju celu carsku porodicu. To je bio način da se carskoj lozi zatre svaki trag, a isključi mogućnost da u životu ostane neko od naslednika trona.

O smrtnoj opasnosti koja je zapretila carskoj porodici 1918. godine čuo je i glavnokomandujući Ruske vojske koja je ostala lojalna caru admiral Aleksandar Vasiljevič Kolčak i krenuo je prema njima, dok su se nalazili u kući Ipatjeva u blizini Jekaterinburga. Kolčak je stigao kasno i carski par sa petoro dece i četvoro slugu streljan je, a njihovi ostaci pobacani su, prvo u Ganjinu jamu, okno obližnjeg napuštenog rudnika.

Oko ove verzije događaja kasnije su se raspredale i mnoge druge, koje su je dopunjavale brojnim detaljima, kao i sasvim fantastičnim pretpostavkama. Zavera je ostvarena i Romanovi su pobijeni, ali ostaje pitanje kave veze ima Beograd sa ovom tragedijom i na koji način je dodiruje?

- Šal dečaka, kao i brojne predmete koji su se nalazili u suturenu kuće u kojoj se odigrala likvidacija, pronašli su kasnije Kolčakovi ljudi - kaže Zoran Dabić, iz Ikonopisačke radionice u ovom hramu. - Admiral je poslao šal velikog kneginji Kseniji, sestri cara Nikolaja koja je izbegla u London.

Tako se za tren završava priča o omalenom odevnom premetu nevinog mališana koji je bio naslednik ruskog prestola i koji je zverski ubijen, zajedno sa porodicom, u trenutku kada je imao svega 13. godina.

Ispod stakla

- U Crkvu Svete Trojice ovaj šal došao je iz Australije - dodaje Dabić. - Put koji je prešao sličan je načinu na koji čovek traži istinu. Prošao je najudaljenije tačke na planeti, bio je u SAD, a u Beograd je došao iz Australije.

Tamo je živela jedna od dvorskih dama sa dvora Romanovih, do koje je dospeo šal. Bila je to Tamara Ventura-Laduška, predstavnica Ruskog monarhističkog centra u Australiji. Plemkinja je odlučila da ga podari beogradskom, ruskom hramu i tako je učinila.

Danas vernici u ovoj crkvi mogu da celivaju deo šala koji je u ramu izložen ispod stakla, sačuvan od vremena i zaštićen od zla. To je jedino što je u Beogradu moglo da bude spaseno od nasleđa ruske carske porodice.

SEĆANjE

Svakog 17. jula u ovom hramu vernici se sećaju mučenika iz ruske carske porodice. Tog dana se drži naročita služba i Romanovima odaju posebnu počast.

Istovremeno, tog datuma pada i slava prepodobnog Andreja Rubljova, koji je slava Ikonopisačke radionice "Podvorje".