PRIRODNjAČKI muzej u Beogradu spada među tri najvažnije i najstarije nacionalne institucije u Srbiji, od njenog ponovnog osamostaljenja u 19. veku. Uz njega su po važnosti i starini samo još Narodni muzej i Narodna biblioteka.

Nekada je imao starinski naziv koji današnjim sugrađanima deluje pomalo rogobatno, i zvao se "Jestastvenički", a osnovan je 1895. godine.

U njemu se danas čuva više eksponata nego što Beograd ima stanovnika! Više od 1,6 miliona primeraka stena, minerala, fosila, biljaka, životinja i lovačkih trofeja pažljivo je podeljeno u 120 zbirki. Posetioca zaprepasti koliko važan pečat su ovde ostavili, na primer, Arčibald Rajs ili Mika Petrović Alas, kao i koliko su stare neke stene i školjke, ostale iz nekih pradavnih mora koja su se talasala iznad današnjeg Beograda...

Šišarka iz Kremne

KUSTOS Desa Đorđević Milutinović pokazuje nam cikase i benetite iz doba jure. To nam ne znači mnogo, dok nam ne objasni da su to fosili biljaka pronađenih kod Vrške čuke, a ona se, opet, nekada nalazila na obalama Panonskog mora koje je dopiralo do istočnih delova Srbije.

Ovo su bile biljke kojima su se hranili dinosaurusi, pre 200 do 380 miliona godina. Dabome, "običan" ljudski um današnjice teško može da razume toliko dramatičnu vremensku distancu.

Naši domaćini to mogu, pa nam skreću pažnju na znatno mlađe ostatke hrasta, stare "samo" sedam miliona godina, i cimeta koji je postojao na našem podneblju pre 15 miliona godina. Okamenjena šišarka iz Kremne dvostruko je starija, a njen skamenjen izgled doprineo je da možemo da sagledamo nepromenjen plod ovog četinara.

Kroz muzej nas sve vreme vodi kusos Aleksandra Savić, upoznajući nas sa svakim od kolega ponosna na blago kojim raspolaže ova institucija, ali i razočarana što ga ne vidi šira publika. Prirodnjački muzej nema stalnu postavku, već privilegovani novinari i stručnjaci mogu da obiđu depoe na uglu Njegoševe i Ulice kneginje Zorke.

- Pored galerije na Kalemegdanu, koja je poznata široj publici, u ovom trenutku još osam naših izložbi gostuje u različitim mestima Srbije - objašnjava Savićeva. - U okviru zbirki postoji nekoliko stotina holotipova i unikatnih primeraka minerala, stena, botaničkih i zooloških predmeta, ali i primerci vrsta biljaka i životinja koje se više ne mogu naći u Srbiji, jer su iščezle ili su migrirale u druge predele.

Mineralog Aleksandar Luković je drugi kustos koji nas očekuje, i ovaj stručnjak nam skreće pažnju na izuzetnu kolekciju minerala iz Trepče, ali i na meteorite koji su do nas stigli "direktno sa neba". Naši najveći meteoriti su dimitrovgradski, sokobanjski i jelički, nazvani po mestima gde su pali.

Orla bradana, kojeg više nema kod nas, pokazuje nam ornitolog Marko Raković. Ova ogromna ptica bila je stanovnik centralnih delova Srbije i najveća ptica grabljivica u Evropi.

Poslednji primerci su viđeni na Šar-planini osamdesetih godina, dok ih je u Šumadiji bilo do sredine prošlog veka.

Vrlo upečatljiva je i bela kanja, ogroman lešinar koji je živeo uglavnom kradući jaja drugih ptica.

Oniks

U depoima Prirodnjačkog muzeja vidimo mineraloško-petrološku zbirku, najstariju u ovoj uglednoj instituciji, a tamo stručnjaci čuvaju između 30.000 i 40.000 eksponata.

Tatjana Milić Babić pokazuje kalcijske zavese koje deluju opčinjavajuće na posmatrača, baš kao i divni primerci oniksa, kojeg su često koristili za izrade dekorativnih elemenata, svećnjaka, posebnih ukrasa u prostorijama...

U dvorišnoj zgradi " nas čeka" krdo bizona.

"Zaleđeni" u vremenu od pre 10.000 godina stigli su ovde iz Podunavlja.

Pored mesta Ram su pronađeni tako što su, očigledno svi nastradali u isto vreme, a njihovi impresivni skeleti nam dopuštaju da zamislimo koliko su to bile moćne i velike životinje.

Odmah potom ulazimo u podrumske prostorije gde je temperatura povoljna za čuvanje tečne zbirke zglavkara. U rastvoru alkohola retke vrste insekata, a kustos Dragoslav Radosavljević nam pokazuje retku vrstu rečnog raka. Njegova osobina je da živi isključivo u potpuno čistoj vodi. Kada u potoku ili reci ima rakova to znači da je voda bezbedna za piće.

Ovde se setimo da je deo Beograda koji danas nosi ime Rakovica dobio ime po rakovima kojih je nekada u izobilju bilo u Topčiderskoj reci. Kako to danas apsurdno zvuči...

Nedaleko odatle kustos Gordana Jovanović predočila nam je deo zbirke beskičmenjaka iz kenozoika. Gledamo u školjku sa današnjeg Kalemegdana, neotvorenu i potpuno sačuvanu. Stara je 14 miliona godina. Do nje je okamenjen koral iz Golupca, iz istog perioda. A korali su nastanjeni samo u slanoj vodi, dakle, neupućene ponovo podsećamo da je ovo ostatak iz Panonskog mora.

Kao magična kugla, "gleda" na nas i velika lopta sačinjena od ćilibara.

- Stara je oko 30 miliona godina i poreklom je iz Rusije - kaže Jovanovićeva. - Ćilibar nastaje od smole četinara, ponekad se u njega uhvati poneki insekt i tako ga konzervira za neku buduću nauku, koja je u ovom slučaju nastupila milionima godina kasnije.

Pradavno doba

BEOGRAD je za mnoge njegove stanovnike ostao "nedopričana priča". U Prirodnjačkom muzeju postoje milioni dokaza da je tako. Na jednom mestu posetilac može da "oseti" kako sedi na Kalemegdanu kao na ostrvu, da se oko njega o hridi razbijaju talasi Panonskog mora, da je sve to nekada bio ambijent ovog grada, ma kako to danas nestvarno deluje.

Zbirka zglavkara

PRVE ZBIRKE

U PRVOJ polovini 19. veka nastale su prve zbirke čuvane u Jestastveničkom kabinetu Velike škole (Liceja) pod rukovodstvom Josifa Pančića, prvog srpskog botaničara i upravnika Liceja.

Prva stalna izložba muzeja svečano je otvorena 7. septembra 1904. godine, na dan stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u prisustvu kralja Petra Prvog. Tokom oba svetska rata mnoge zbirke bile su oštećene ili uništene.

Bizonarijum

GALERIJA NA KALEMEGDANU

U sastavu Prirodnjačkog muzeja je i Galerija, koja se nalazi u sklopu Beogradske tvrđave na Kalemegdanu. Tamo se smenjuju efektne postavke, a samo vrtići i škole širom zemlje svake godine tamo dovedu više od 20.000 mališana.

Tokom todine ovu galeriju poseti oko 32.000 posetilaca, a brojne izložbe širom muzeja Srbije obiđe još oko 100.000 gostiju.

RAJSOVA KOLEKCIJA

SEĆAJUĆI se dr Arčibalda Rajsa, kako kažu naši domaćini, "najvećeg prijatelja srpskog naroda u najtežim danima", retko ko će naglasiti njegovu malo poznatu osobinu - ljubav prema prirodi.

Kako je posebno naglasio direktor Prirodnjačkog muzeja Slavko Spasić, zbirke koje je Rajs sakupio svedoci su koliko je u prirodi tražio inspiraciju za svoj plodonosan život.

- Posle Prvog svetskog rata, boraveći u Srbiji, u želji da tu provede ostatak života, u slobodno vreme je odlazio u prirodu - podseća Spasić. - Kao veliki entuzijasta sakupljao je uglavnom leptire i ptice. Bio je dobar prijatelj Pere Pavlovića, direktora Muzeja srpske zemlje (današnji Prirodnjački), te je stoga često poklanjao Muzeju insekte i ptice.